Ako je suditi prema onome što su rekli Olbrajtova i Klinton, ali i zvaničnici kosovskih Albanaca, Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Kadri Veselji, kao i aktuelni zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Metju Palmer, Kosovo je u protekle dve decenije postalo šampion demokratije, ljudskih prava i multietničnosti; kao jedna od četiri evropske zemlje koja beleži privredni rast, „najmlađa evropska država“ krupnim koracima grabi napred. Sve to postignuto je zahvaljujući NATO trupama koje su pre dve decenije oslobodile Kosovo od varvara koji su želeli pokolj i etničko čišćenje.
Srbin koji nam je rekao da ne želi da govori o tome šta se danas događalo u Prištini nije jedini koji nam je na pitanja odgovarao na ovaj način; zapravo većina onih sa kojima smo razgovarali tako su odgovarali.
Ni oni koji su želeli da govore za Sputnjik nisu bili tupa jezika.
„Danas su se u Prištini okupili ljudi koji su doprineli da jedna teroristička organizacija postane legalna vlast“, kaže nam jedan od stanovnika Gračanice, misleći na Olbrajtovu i Klintona i nazivajući ih mamom i tatom Tačija i Haradinaja.
„Olbrajtova i Klinton bi trebalo malo da zađu u ruralne sredine, pa da vide kako Albanci žive, a o nama Srbima i da ne govorim. Nama su doneli veliko zlo, a njima veliku muku, samo oni to ne smeju da kažu. Znam Albance starosedeoce sa kojima sam išao u školu, trenirao igrao fudbal, o njima vam govorim. Trebalo bi da zađu u ruralne sredine, da vide kako ti ljudi žive, da li su sto odsto za ovo što imaju danas, što su ’dobili‘ od stranaca, da li se slažu sa tim. Siguran sam da se ne bi baš složili“, dodaje naš sagovornik.
Albanci, običan svet, koji nije blizak vlastima, prema oceni našeg sagovornika, živi loše, čak i lošije od Srba na KiM.
Na našu opasku da se putem od Kosovske Mitrovice do Prištine može videti mnogo novih kuća, naš sagovornik kaže da se radi o avetinjskim gradovima u kojima nema nikoga.
„Pođite putem i pogledajte. Svuda su spuštene žaluzine, nema nikoga, svi su u inostranstvu.“
Šta u srpskoj zemlji traže Klinton i Olbrajtova, naše ubice, oni koji su nas bombardovali, pita se jedna gospođa.
„Neka se brinu za svoju zemlju, a ne da pomažu Albance. Oni su, takoreći, ubice. Ni ’d‘ od demokratije ovde nema. To lažu. Kakva demokratija? Nijednog uhapšenog. Haradinaj i Tači imaju krvave ruke do lakata“, ističe ona.
Kakvo multietničko Kosovo kada nema Srba, kaže jedan gračanički taksista.
„Ne pratim politiku, mi mladi imamo svoje zanimacije“, objašnjava nam jedan mladić iz jednog od kafića u okolini opštine Gračanica. Ipak, i on smatra da je dolazak Klintona i Olbrajtove u Prištinu provokacija za Srbe.
Njegov drug, koji nije želeo da stane ispred kamere, iako je, sudeći prema izgledu, toliko mlad da je rođen nakon ulaska NATO-a na KiM, kao da pogađa poentu. U neformalnom razgovoru kaže:
„Zašto su došli? Da podele pare i uzmu još poneku firmu.“
Onda uđete u manastir, gde sva buka prestaje. Nema više ni žamora sa gračaničkih ulica, ni letnje junske žege. Uđete u Milutinovu crkvu i pogledate u Pantokratora. Shvatite da postoji nešto veće i večnije i od Bila Klintona, i od Medlin Olbrajt, i od njihovog čeda, „šampiona demokratije i ljudskih prava“, da postoji nešto što sve nadživljava i pruža nadu, utočište i sigurnost.
Kod ulaza u crkvu manastira Gračanice nalazi se kompozicija Strašnog suda, jedinstvena u svetu. Nalazi se na celom zidu i sa jedne strane vrata predstavljen je pakao, a sa druge strane raj. Nije slučajno ta kompozicija naslikana na izlazu iz crkve. Svaki posetilac može da je pogleda i odabere kojim će putem poći — onim koji vodi u raj ili onim koji vodi u pakao. Simbolika slobodne čovekove volje iz 13. veka. Neki su svoj put odabrali odavno, i to su danas u Prištini i pokazali.
