Danas je nastavljena velikim skupom na Trgu Skenderbega u centru Prištine. Taj trg, nekada poznat kao Karađorđev trg, opasan je ogradom koja je namenjena odeljivanju građana od visokih zvaničnika, kojih danas nije manjkalo. Među zvanicama, pored bivšeg predsednika SAD Bila Klintona i njegove državne sekretarke Medlin Olbrajt, kao i generala Veslija Klarka, komandanta NATO za vreme agresije na SRJ, našli su se i bivši predsednik Hrvatske Stipe Mesić i albanski premijer Edi Rama.
U prvim redovima, na stolicama postavljenim u obliku amblema NATO-a, našao se i Rifat Jašari, zvanični predstavnik te terorističke porodice i nezvanična maskota svake prištinske vlasti. Bio je tu i aktuelni zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Metju Palmer. Ne znamo da li je Palmer došao kao predstavnik zvaničnog Vašingtona ili duboke države, tek, on je u svom govoru podsetio da će SAD uvek stajati uz (nezavisno) Kosovo.
„U najnovijoj državi u Evropi, građani Kosova pokazali su da mogu biti deo društva koje napreduje u evroatlantskim integracijama, a za to imate podršku SAD“, poručio je on sa govornice koja je bila postavljena u centar NATO amblema formiranog od stolica.
Ostali govornici, u ime kosovskih Albanaca — Hašim Tači, Ramuš Haradinaj i Kadri Veselji, a u ime njihovih saveznika Klinton i Olbrajtova, potrudili su se da podsete koliko je Kosovo napredovalo u političkom i ekonomskom smislu, kako su izgrađene demokratske institucije, kako je izgrađeno civilno društvo, kako se poštuju multietničnost i prava manjina.
Posebno je egzaltirana bila Medlin Olbrajt, koja ne samo da je dobila orden iz ruku Ramuša Haradinaja, već i spomenik (bistu) i trg u Prištini. NATO agresija je, prema njenim rečima, bila borba snaga koje se zalažu za demokratiju i ljudska prava protiv varvara.
Klinton, koga je Olbrajtova izvela na binu kao da je reč o dodeli Oskara, ili, u najmanju ruku, o skupu neke političke partije, bio je posebno konfuzan. U predugom i zbrkanom govoru, u krug je vrteo nekoliko parola o Kosovu, od toga da je jedna od četiri države sa ekonomskim rastom u Evropi, preko toga da sudbina Kosova sada zavisi od njegovih građana, do toga koliko je pravedna bila agresija NATO-a.
Iako se nije radilo o skupu neke političke partije, radilo se o skupu jedne političke opcije, koji je za cilj imao da pokaže svu pravednost agresije NATO-a i pravednost američke odluke da podrži teroriste da zadobiju nezavisnu teritoriju. Nisu samo govori zvaničnika ukazivali na to, već i cela ikonografija kojom je Priština ukrašena.
U rano jutro, kada je ekipa Sputnjika doputovala u Prištinu, na prilazima gradu ništa nije ukazivalo da se radi o posebnom danu. Međutim, kako smo prilazili centru, tako su policijske snage bile sve brojnije. Jedino su specijalne jedinice ROSU raspoređene u poslednjem trenutku pred početak skupa, ali sve to sa jednim ciljem — da se prikaže da je Kosovo deo „porodice civilizovanih naroda“.
Od Bulevara Bila Klintona, preko Bulevara Majke Tereze, zaključno sa Trgom Skenderbega, postavljena je zaštitna ograda, između koje je bilo predviđeno da prođu zvaničnici u „Šetnji za slobodu“, koja je održana odmah nakon skupa na Trgu Skenderbega.
Ono što nam je bilo čudno je izostanak uobičajene nacionalističke ikonografije — vrlo malo albanskih zastava, ljudi obučenih u crveno-crnu kombinaciju, transparenata na kojima se veliča tzv. OVK... Kada se Ramuš Haradinaj svojevremeno vraćao iz Haga kao slobodan čovek, na aerodromu su ga dočekali veterani tzv. OVK uz talambase i zurle. Sada je sve to izostalo, tek nekoliko starijih ljudi, uključujući i već pomenutog Jašarija, nosili su keče na glavama.
Ikonografija je jedino ukazivala na vezu između „slobodnog Kosova“ i NATO-a — transparenti plave boje na kojima je izražavana zahvalnost na jezicima zemalja-članica Alijanse postavljeni su na svim vladinim zgradama u centru grada. Protokol među zvanicama strogo je poštovan — odela i kravate ili kostimi za dame — sve je odisalo evropskim, „civilizovanim“ manirom — kao da se nalazite usred neke srednjoevropske države pred operski koncert.
Sve to trebalo je da potvrdi reči govornika — da je Kosovo deo „civilizovanog sveta“. Metju Palmer, osim što je diplomata, poznat je i kao pisac. Možda će „svečanost“ na kojoj je uzeo učešće da mu posluži kao potka za novi roman u kome postoje dva paralelna sveta — jedan je onaj, nazovimo ga Diznilendom, koji postoji u glavama prištinskih zvaničnika, Klintona i Olbrajtove, a drugi je stvaran, onaj koji se nalazi iza plavih kulisa na kojima je ispisana zahvalnost NATO-u što je na Kosovo doneo demokratiju, mir i ljudska prava. A taj stvarni svet svetlosnim godinama je daleko od demokratskog, multietničkog i prosperitetnog Kosova.
