O tome da li je ovaj sporazum predstavljao kapitulaciju SRJ, kojim pritiscima je tada bila izložena naša delegacija i kakav je danas značaj Kumanovskog sporazuma Miroslav Lazanski je u emisiji „Na nišanu Lazanskog“ razgovarao sa učesnicima pregovora, generalima vojske i policije, Brankom Krgom i Obradom Stevanovićem.
Na pitanje zašto su Kumanovski sporazum ispred SRJ potpisali pripadnici i vojske i policije, Obrad Stevanović, jedan od potpisnika sporazuma, kaže da je to bio zahtev druge strane u pregovorima.
„Hteli su da se sporazum potpiše i sa vojskom, koja je potpadala pod nadležnost savezne države, i sa policijom, koja je u to vreme bila u nadležnosti Srbije. Plašili su se da ako sporazum potpišu samo sa jednima, oni drugi možda neće poštovati sporazum“, objašnjava Stevanović.
Prema njegovim rečima, pregovori kojima se došlo do sporazuma nisu bili jednostavni, a druga strana se služila raznim trikovima, poput iznenadne promene lokacije gde su pregovori trebali da se održe, do toga da su pregovori o prekidu bombardovanja prvog dana održani u kafani.
„Čim smo seli za pregovarački sto usledio je prvi trik. Podeljen nam je sporazum na engleskom na desetak strana, a britanski general Džekson je rekao da je tekst tog dokumenta usvojen na najvišem nivou svih strana, te da se od nas očekuje da to potpišemo u relativno kratkom roku. Međutim, čim smo pročitali naslov i prvi stav bilo je jasno da je taj dokument za nas neprihvatljiv. Naime, taj dokument je predviđao da su strane ugovornice Jugoslavija i Srbija sa jedne, i NATO sa druge strane. Za nas je bilo neprihvatljivo da je NATO ugovorna strana jer bi time vukli na kvalifikaciju kapitulacije“, naglašava Stevanović.
Takođe, kako dodaje, u ponuđenom dokumentu su se pominjale obaveze srpske i jugoslovenske strane koje prevazilaze nadležnosti vojske i policije, poput, na primer, puštanja zatvorenika.
„Dok smo mi razmišljali i među sobom razgovarali šta nam je činiti, Džekson je ponovo pokušao sa trikovima. Rekao je da je Milošević prihvatio taj dokument. Međutim, kada smo mi rekli da moramo da se čujemo sa predsednikom on je odlučio da pregovore nastavimo sutradan“, priča Stevanović.
I general Branko Krga kaže da nisu očekivali ovakve smicalice od druge strane u pregovorima.
„Kada je prihvaćen papir Ahtisari-Černomirdin, predsednik Milošević je primio našu delegaciju koja je išla na pregovore. Glavna ideja je bila da se iskreno ide na te pregovore i da se taj sporazum postigne. Važno je reći da mi vojnici ili policajci ništa suštinski nismo odlučivali. Odluku o prihvatanju vojno-tehničkog sporazuma je donela Skupština Srbije i Vlada SRJ“, ukazuje Krga.
Gosti emisije „Na nišanu Lazanskog“ kažu da su u pregovorima tražili da se bombardovanje obustavi dok traju pregovori. Međutim, do toga nije došlo jer se general Vesli Klark plašio da, ako se napravi pauza, neke od zemalja saveznica SAD verovatno ne bi prihvatile nastavak bombardovanja.
Ključni element sporazuma bilo je potpuno povlačenje vojske i policije Jugoslavije i Srbije sa Kosova. Gosti Miroslava Lazanskog jednoglasni su u oceni da Kumanovski sporazum nije bio čin kapitulacije SRJ.
„Ja sigurno, niti neko od drugih kolega, ne bi prihvatio nešto što liči na kapitulaciju“, kategoričan je Krga, a istog stava je i general Stevanović.
„Mi nismo potpisali sporazum sa ratujućom stranom, odnosno sa NATO-om. To je bila važna stvar u formalno-pravnom smislu. Znamo da kapitulacija podrazumeva da predate oružane snage, ljude i sredstva neprijateljskoj državi i neprijateljskoj vojsci. Da odete u zarobljeništvo. Mi nismo ništa predali, niti kapitulirali jer i nije bilo okupacije, a dokument je potpisan nakon, da kažem, ravnopravnih pregovora ekstremno neravnopravnih strana.“, objašnjava Stevanović.
Branko Krga ističe da je najveći problem to što međunarodne snage nisu ispoštovale svoje obaveze iz Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244. Ipak, dvojica generala se slažu da su Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 i danas izuzetno značajni, možda više nego ikad. Kako kažu, ti dokumenti su upravo razlog zašto samoproglašeno Kosovo još nije postalo država.
„Da nema Kumanovskog sporazuma i da nema Rezolucije, to bi već bila država. Kada danas kažemo kako Rezolucija nije bitna i da međunarodno pravo više ne postoji, pitanje je — što nam onda traže da priznamo Kosovo? Uprkos tome što se čini da su oni moćni, ipak postoji neki potencijal koji se nalazi u tim dokumentima“, zaključio je Obrad Stevanović.
