Rad na zastupanju interesa države koordinira Ministarstvo pravde Rusije, koje sarađuje sa vodećim ruskim i međunarodnim pravnim kancelarijama, naveo je Galjperin u intervjuu za Sputnjik.
— S obzirom da je arbitraža, za razliku od postupka u državnim sudovima, po pravilu poverljiva, ne mogu da otkrivam detaljnije informacije. Samo ću reći da naša zemlja ima dobre šanse da odbrani svoje interese, pod uslovom da se sporovi razmatraju nepristrasno, na osnovu pravnih argumenata. Nadam se da ću uskoro moći da kažem nešto više.
Da li materijalna potraživanja ukazuju na to da je Ukrajina priznala da je izgubila Krim?
— Čak i pravnim laicima je jasno da bilo kakve potencijalne izjave ukrajinskih građana o kršenju njihovih prava na Krimu mogu biti predmet Sporazuma o stimulisanju i zajedničkoj zaštiti investicija između Rusije i Ukrajine, samo ukoliko Ukrajina i ta lica priznaju suverenitet Rusije nad Krimom. Ukrajina bi onda trebalo da prizna svoje investitore na Krimu kao „strane“. To je ključni uslov. Trenutno kompanije i fizička lica zauzimaju protivrečnu poziciju, koja nema pravni osnov, jer oni sa jedne strane računaju na zaštitu, a sa druge strane pokušavaju da zaobiđu pitanje suvereniteta nad Krimskim poluostrvom.
Dobro znamo i u kakvom su se jadnom stanju nalazile određene krimske kompanije u trenutku ponovnog ujedinjenja Krima sa Rusijom. U njih nije praktično ništa ulagano još od sovjetskih vremena, prodavale su se u bescenje ili su ih nove „gazde“ na teritoriji Ukrajine dobijale besplatno, a često i nelegalno. U tom slučaju ne može biti reči o bilo kakvim „investicijama“, a pošto nema investicija, nema šta ni da se štiti. Pored toga, zaštita investitora prema međunarodnom sporazumu podrazumeva pravednu uplatu poreza u budžet i ispunjavanje socijalnih obaveza i slično. Očigledno je da dotični „investitori“ nisu uplatili ni kopejku u ruski budžet, štaviše, hiljade Krimljana su lišili pošteno stečenih ušteđevina.
Kakve su prognoze Ministarstva pravde Rusije, da li će i dalje biti sličnih potraživanja i koliko?
— Ne verujem da će biti još mnogo takvih tužbi, pogotovo ako šanse za uspeh nisu očigledne, a podnosioci već sada moraju da plate visoke pravne troškove. U svakom slučaju, smatramo da međunarodne arbitraže nisu nadležne da razmatraju takve sporove i spremni smo da istrajno branimo svoju poziciju, bez obzira na broj slučajeva i dužinu procesa.
Kako ocenjujete iskustvo tokom rada sa Evropskim sudom za ljudska prava? Da li podržavate optužbe o politizaciji Suda?
— Ako se sagleda cela istorijska retrospektiva interakcije naše zemlje sa Evropskim sudom za ljudska prava, onda je odgovor kratak — iskustvo je korisno i vredno. Stotine odluka ruskih sudova sadrže direktne reference na akte Evropskog suda za ljudska prava, rusko pravo je gusto „protkano“ Evropskom konvencijom. Istovremeno, Evropski sud za ljudska prava bi bez Rusije mnogo izgubio u pogledu autoriteta, uticaja, mogućnosti za razvoj i širenje sopstvene prakse. Potrebni smo jedni drugima.
Kada je reč o politizaciji, Evropski sud za ljudska prava je teško priznati sudom u pravom smislu te reči. Ipak se radi o međunarodnom organu, koji radi u formi suda. Stoga, on u svojoj praksi pokušava da odgovori na određene društveno-političke probleme koji se smatraju aktuelnim. Istovremeno, ne treba zaboraviti da su, za razliku od drugih međunarodnih organa, Evropski sud za ljudska prava stvorile države upravo u formi suda, dakle, mora strogo da poštuje proceduralne principe jednakosti strana, procene dokaza, pravne određenosti i tako dalje. To su standardi, čije bezuslovno poštovanje zahteva sâm Evropski sud za ljudska prava od nacionalnih sudova, uključujući i ruske. Ovde ne može biti nikakve politike, a kada se pojavi, odmah upada u oči, pa se zbog toga Evropski sud optužuje za politizaciju.
Kolika je, prema Vašem mišljenju, verovatnoća scenarija izlaska Rusije iz Evropskog suda za ljudska prava?
— Ako se pitanje odnosi na povlačenje iz nadležnosti Evropskog suda, onda je to moguće samo ukoliko se prekine učešće Rusije u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i ukoliko se povuče iz Saveta Evrope. Postupak prestanka učešća predviđen je Konvencijom za zaštitu ljudskih prava. Pritom, treba imati u vidu da Evropski sud za ljudska prava nastavlja da razmatra sve žalbe koje su već uzete u razmatranje, kao i sve žalbe zasnovane na okolnostima koje su se pojavile u periodu dok je država bila ugovornica Konvencije.
Šta mislite o međudržavnim žalbama koje pristižu u Evropski sud za ljudska prava?
— Mehanizam međudržavnih žalbi formalno je predviđen Konvencijom o zaštiti ljudskih prava. Neću otkriti veliku tajnu ako kažem da mnogi iz Saveta Evrope kažu da je Evropski sud za ljudska prava predviđen da razmatra, pre svega, individualne, a ne međudržavne žalbe. U većini slučajeva prilikom podnošenja tužbe protiv druge zemlje pokušavaju da se reše čisto politička pitanja, koja nemaju veze sa pravom i ljudskim pravima i trebalo bi da se rešavaju diplomatskim metodama. Takođe, Evropski sud za ljudska prava objektivno nema mogućnosti da oceni stotine i hiljade dokumenata, svedočenja, fotografije i video-materijale koji prate takve žalbe. To čini položaj Suda prilično ranjivim. I još jedna stvar — nijedna odluka Suda na međudržavne žalbe nije pomogla da se u stvarnosti reši bilo kakvo humanističko ili političko pitanje. Po pravilu, takva rešenja samo smanjuju mogućnost za dijalog između zemalja, odlažu rešavanje problema običnih ljudi na određenim teritorijama.
Koliko je Evropskom sudu za ljudska prava podneto tužbi iz Ukrajine protiv Rusije? Da li su neke od njih uzete u razmatranje?
— Trenutno Evropski sud za ljudska prava razmatra sedam različitih međudržavnih tužbi u raznim fazama, od kojih su pet podnele ukrajinske, a dve gruzijske vlasti. Kada je reč o predstojećim događajima, Evropski sud za ljudska prava će 11. septembra održati javnu raspravu o prihvatljivosti međudržavnih žalbi Ukrajine u vezi sa događajima na Krimu.
