Sibirski sedimentni basen koji sadrži sirovu naftu je veoma dubok i nije jasno kako pronaći nalazišta i učiniti eksploataciju profitabilnom.
Sirova nafta nastaje pod zemljom razgradnjom živih organizama milionima godina. Vremenom, ovi razloženi organizmi se mešaju sa stenama škriljaca, i na kraju formiraju rezerve nafte koje se kasnije ekstrahuju. Tako je formirana većina najvećih naftnih polja na planeti, uključujući i ona u zapadnom Sibiru.
Smatra se da je većina sibirske nafte prisutna u tzv. Baženovoj formaciji: u sloju zapadnosibirskog basena koji je nastao iz sedimenta pre nekoliko miliona godina. Tada su se na morskom dnu deponovali organskim jedinjenjima bogati silicijumski škriljci, koji se nalaze na dubini od dva ili tri kilometra.
Veruje se da je ovaj sloj visok između 20 i 60 metara, i da stena sadrži između 18.000 i 170.000 miliona tona sirove nafte. Međutim, pitanje je opet isto: kako ih odatle izvući. Obično je dovoljno bušiti naftnu bušotinu i sačekati da se nafta podigne na površinu zbog pritiska koji se nalazi pod zemljom. Ali u slučaju nafte iz škriljaca, neophodno je da se ona veštački pogura, mehanički i hemijski.
Sovjetski geolog Fabijan Gurari prvi je 1959. godine opisao formiranje Baženove formacije. Tada je pretpostavio da bi basen mogao da sadrži veliku količinu ugljovodonika. Njegove sumnje potvrđene su 1969. godine, kada su iz naftnih bušotina sibirskog ležišta Salimskog počeli da izvlače crno zlato. Ali danas ne postoji način da se sa sigurnošću zna da li će nafta biti izvučena. Dva bunara koja se nalaze blizu jedan drugome ne moraju da daju isti rezultat: iz jednog može da izbije nafta, iz drugog ne.
Geolozi sada imaju manje-više jasnu sliku o tome šta bi se dogodilo. Pre otprilike 200 miliona godina, na kraju jure, kada se superkontinent Pangea raspao, taj deo zemlje na kome je još bila korica bio je ispunjen vodom. Ogromno prostranstvo koje je zauzimao zapadni Sibir bilo je ispunjeno toplom vodom. U njoj su se milijardama godina skupljali uglavnom mrtvi mikroorganizmi: planktoni i kopnene biljke. Od njihovog raspadanja nastala je nafta koje se sada nalazi u steni.
U Sjedinjenim Državama, Kanadi, Venecueli, Alžiru i centralnoj Aziji postoje rezerve nafte iz škriljaca. Ali u zapadnom Sibiru oni zauzimaju ogromnu i kontinuiranu površinu od 1,2 miliona kvadratnih kilometara.
Tehnologije za ekstrakciju nafte iz nekonvencionalnih ležišta počele su da se primenjuju u Sjedinjenim Državama od 1990. Tehnologija podrazumeva vertikalno kopanje bunara do podzemnog nivoa gde se nalazi najveća količina nafte, a zatim se dalje kopa horizontalno. Kada se pronađu stene koje sadrže naftu, hemikalije se ispuštaju u obliku tečnosti da bi se stene razbile i iz njih izvukla nafta.
Drugi način za vađenje nafte iz škriljaca je ubrizgavanje vazduha u bunar. Zatim se čeka da kerozin oksidira i da se zapali. Eksperimenti su pokazali da je na ovaj način moguće značajno povećati količinu ekstrahovane nafte.
U Baženovoj formaciji već je izbušeno oko 200 naftnih bunara. Tokom godina je dobijeno oko 10 miliona tona nafte.
