Predlog MMF-a o uvođenju ličnog bankrota u Srbiju nije nov, a da smo se, prema sporazumom sa tom međunarodnom finansijskom institucijom, na to obavezali ovdašnji mediji su pisali još početkom 2015. godine. Tada je NBS objašnjavala da će lični bankrot biti deo sveobuhvatne strategije za rešavanje pitanja problematičnih kredita, koja je te godine trebalo da bude napravljena u saradnji sa MMF-om, Svetskom bankom i Evropskom bankom za obnovu i razvoj.
Prema najnovijim podacima od pre mesec dana, građani Srbije se kod banaka sve više zadužuju i trenutno vraćaju oko sedam milijardi evra i u proseku svaki građanin je banci dužan oko hiljadu evra. S gledišta beogradske kancelarije Svetske banke problem je što su se građani keš kreditima zadužili tri i po milijarde evra, što je ravno zaduženju za stambene kredite. Objašnjavaju da su gotovinski zajmovi rizičniji, jer ne idu u investicije, već u potrošnju. Bankari pak na sve veće posezanje građana za keš pozajmicama gledaju mnogo spokojnije, jer napominju da su naši ljudi mnogo manje zaduženi nego oni u susednim zemljama ili ostatku Evrope, pošto je tih sedam milijardi evra tek petina bruto domaćeg proizvoda.
Da li je institut ličnog bankrota, koji je u Sloveniji uveden 2009, a u Hrvatskoj, posle dugo godina najavljivanja, početkom 2016. godine, „stasao“ i za Srbiju? Da li je to, prema merilima MMF-a, Srbija dovoljno ekonomski ojačala da uvede institut ličnog bankrota, jer kako je svojevremeno objašnjavao tadašnji generalni sekretar Udruženja banaka Srbije Veroljub Dugalić lični bankrot je pogodan za razvijene, uređene države, gde postupak izvršenja naplate hipoteke ili neke zaloge ne traje dugo.
Hoće li brigu o novčaniku zaduženog stanovnika Srbije koji bude proglasio bankrot preuzeti lični stečajni upravnik kog će finansirati dužnik i koji će određivati koja je suma novca neophodna za golo preživljavanje, a kolika će suma mesečno, zavisno od sredstava kojim raspolaže, ići na otplatu dugova.
Zakon bi precizirao i koliko godina najmanje, a koliko najviše to može da traje. Kada prođe taj period, u Hrvatskoj je to najviše pet godina, ukoliko dužnik otplati 10 odsto duga ostalih 90 odsto mu je otpisano.
Prema mišljenju profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, predsednika Udruženja pravnika u privredi dr Mirka Vasiljevića, još nije vreme za uvođenje tog instituta. Kao jedan od ključnih problema koji je teško rešiv on vidi u tome što neko ko je već u finansijskoj oskudici treba da finansira sopstvenog stečajnog poverenika.
Vasiljević smatra da, pre svega, treba obezbedi sigurnost čoveka koji je u finansijskim teškoćama tako što se ne može sprovesti izvršenje nad celom imovinom, o čemu se sada raspravlja. Treba utvrditi šta ne može biti predmet izvršenja i zaštitu najminimalnijeg standarda, ističe Vasiljević za Sputnjik.
Predsednik Udruženja pravnika u privredi naglašava i da nije dokazivo da ako je neko u finansijskim teškoćama to znači da nerazumno raspolaže svojim sredstvima i da mu treba staratelj nad njegovim novčanikom.
Taj profesor na Katedri Pravnog fakulteta u Beogradu za građanski pravo napominje da mi još nemamo ni institut stečaja preduzetnika, nekog ko ima registrovan biznis i koji, u principu, kao privredni subjekt može da odgovara ličnom imovinom.
„Mislim da ni kao društvo nismo zreli za građanski stečaj. Imamo problema sa nedovoljnom zaštitom imovine od izvršitelja, em sada da se uvede taj institut. Ovo društvo će to teško da prihvati na širem planu. Za preduzetnika bi to moglo da se uvede, ali građanski stečaj, dakle, za one koji nemaju registrovanu privrednu delatnost — još nema puno zemalja koje to imaju i mislim da nismo zreli za to. Stečaj preduzetnika bio bi prelazna stepenica koja bi pokazala sve prednosti i nedostatke, pa da se tek onda država odluči za to“, smatra sagovornik Sputnjika.
On napominje da je takvo rešenje za preduzetnike bilo uvedeno i to pre 10 godina, ali da je trajalo samo godinu dana i da je ukinuto i to ne zbog loših iskustava. Tada se sa preduzetništvom tek ozbiljnije počinjalo, pa je prosto procenjeno da je rano za uvođenje takvog rešenja za zadužene preduzetnike.
„Možda smo zreli da se za jedno godinu dana uvede stečaj za preduzetnike, a za građane treba ostaviti bar jedno četiri-pet godina da prođe i iskustvo preduzetnika da se vidi“, kaže Vasiljević.
Za fizička lica koja nemaju privrednu delatnost, prema njegovoj oceni, to nije rešenje.
„Zastupnici uvođenja instituta ličnog stečaja govore o takozvanom novom finansijskom početku. Teško je govoriti o novom finansijskom početku ako građanin nema privrednu delatnost. Novi finansijski početak je moguć za onoga ko ima privrednu delatnost, pa je upao u teškoće, možda delom nerazumno, možda zbog rizika tržišta“, kaže Vasiljević.
Da rešenje ličnog bankrota nije naišlo na veliki odjek u okruženju pokazao je primer Hrvatske gde se za to opredelio tek mali broj građana u odnosu na zadužene. Trebalo je da prođe 10 meseci od donošenja Zakona o ličnom bankrotu, pa da prvi dužnik ode u stečaj. Krajem te 2016. godine od 325.000 onih sa blokiranim računom, stečaj je pokrenulo tek 640 građana.
Slovenački zakon je zasnovan na američkom modelu. Stečaj mogu pokrenuti i dužnik i poverilac, pri čemu je stečajni upravnik staratelj građana u problemima. Imovina se prodaje, a nenaplaćeni dugovi opraštaju. Naravno, dugovi neće biti otpisani zauvek.
U Sloveniji postoji period od dve do pet godina u kojem se može oduzimati i 60 odsto prihoda za podmirenje dugova. Kao i u Hrvatskoj, lice koje je proglasilo bankrot u Sloveniji, kada ga okonča, ne može ponovo da ga proglasi narednih deset godina.
Prilikom ličnog bankrota sva imovina dužnika, što uključuje i stan ili kuću u kojoj živi, mogu biti prodati, kao i automobil, skuplja odeća, nakit i slično. Dužniku ostaju tek lični predmeti. Može zadržati i automobil, ali samo ako dokaže da mu je nužan za posao, ili eventualno zbog bolesnog deteta ili člana familije, a kada je reč o nepokretnostima, predmet izvršenja ne može da bude poljoprivredno zemljište zemljoradnika površine do 10 ari, ako nije pod hipotekom.
