Volker je u svom izlaganju objasnio da je Amerika tesno sarađivala sa prethodnim predsednikom Petrom Porošenkom i njegovim kabinetom, te da je namera da se ta saradnja nastavi i sa Vladimirom Zelenskim sa ciljem da se produži „ukrajinski put reformi usmeren ka progresu i razvoju zemlje“.
On je, pre svega, mislio na nastavak snabdevanja Kijeva oružjem i vojnom tehnikom, pravdajući to floskulama da „Ukrajina, baš kao i bilo koja druga zemlja, ima pravo na samoodbranu, te da će upravo zbog toga SAD nastaviti da rade sa Kijevom kao što rade i sa drugim zemljama sveta, poštujući njihove legitimne potrebe za osiguranjem bezbednosti“.
Prema mišljenju stručnjaka, ova izjava Volkera upućena je direktno Zelenskom i treba je razumeti kao svojevrsni „podsetnik“ na ulogu SAD u ukrajinskoj, ali i međunarodnoj politici.
Štaviše, predstavnik Centra za evropske studije pri Ruskoj akademiji nauka Vladimir Olenčenko smatra da je Volker ovom izjavom „osvežio“ prisustvo SAD u Ukrajini i ukazao na to da Vašington neće prestati da koristi Ukrajinu kao instrument u američko-ruskim odnosima.
Međutim, objašnjava on, ova izjava ujedno označava i određenu nesigurnost da je Vašington, uprkos činjenici da je prethodno rukovodstvo bilo proameričko, uspeo da se toliko učvrsti u Ukrajini da ni dolazak novog rukovodstva tu činjenicu ne može da poljulja.
Upravo je to teza koju zastupa i politički analitičar i stručnjak za Ukrajinu Rostislav Iščenko, koji za Sputnjik kaže da Vašington, iako Volker tvrdi drugačije, još uvek nema jasnu poziciju ni prema novoizabranoj vlasti, ni prema Ukrajini u celini.
„Dokaz tome je činjenica da je tema Ukrajine na poslednjim pregovorima šefova diplomatija SAD i Rusije, Majka Pompea i Sergeja Lavrova, bila marginalizovana. Doduše, i Lavrov i Pompeo su jasno rekli jedan drugom da su njihovi stavovi o Ukrajini nepromenjeni, te su konstatovali da je situacija loša, ali ni jedan ni drugi nisu izneli nikakav predlog kako bi se ta situacija promenila“, smatra on.
On ističe da je Amerika Ukrajinu koristila samo sa jednim ciljem — da Rusiju u što većoj meri veže za rešavanje ukrajinskog problema kako ne bi imala mogućnosti da reaguje na drugim mestima širom sveta.
Međutim, dodaje on, Ukrajina to nije uspela, već se desilo obratno — umesto da se troše ruska sredstva, Kijev je sve više počeo da koristi američka, doduše možda ne finansijska, ali svakako diplomatska i politička.
Upitan da li će Ukrajina za Ameriku ostati svojevrsni instrument za obuzdavanje Rusije, Iščenko navodi da, uprkos želji Amerikanaca, Ukrajina to nije postala u željenoj meri ni pri prethodnoj vlasti.
„Na žalost Vašingtona, do toga nije došlo zbog nekompetentnosti ukrajinskih političara. Oni nisu uspeli Ukrajinu da pozicioniraju tako da ona za Rusiju postane problem broj jedan. Pored toga, prethodna vlast, uprkos naporima, nije uspela da prikuje ruske resurse za Ukrajinu. Rusija se prilično slobodno oseća i u Siriji i u Venecueli, baš kao i u Ukrajini“, kaže on.
Iščenko takođe ocenjuje i da se Rusija trenutno nalazi u dobrom položaju, imajući u vidu da Amerika želi da dovrši započeti posao u Ukrajini ali da ujedno sačuva svoj obraz, zbog čega Moskva može da od Vašingtona očekuje i određene konstruktivne predloge.
„Tramp je praktično rekao da želi da menja odnos sa Rusijom, budući da je za Ameriku glavni neprijatelj postala Kina. Upravo zbog toga američki predsednik pokušava da sa Rusijom uspostavi makar privremeno primirje, ali problem je što čak i u tom privremenom primirju glavni trn u oku Amerikanaca sada postaje Ukrajina, a Vašington tu ništa ne može da učini“, zaključuje Iščenko.
