Ova ustanova više od decenije organizuje obuke za nastavnike kineskog jezika, ispite, ali i verifikuje kvalifikacije nastavnika. Direktor, prof. dr Radosav Pušić, koji je i šef odseka za kineski jezik i kulturu na Filološkom fakultetu u Beogradu, kaže da iza ideje stoji davna potreba koja se sada oseća na mnogo jasniji i direktniji način.
„Iz prostog razloga što je Narodna Republika Kina svojim privrednim, ekonomskim, političkim i geostrateškim prisustvom u Evropi i svetu postala toliko vidljiva i nezaobilazna. Po prirodi stvari, nameće se da je neophodno naučiti jezik. Ja bih rekao i upoznati kulturu i civilizaciju te zemlje, ukoliko zaista želimo da komuniciramo sa njom“, kaže Pušić.
Komentarišući određenu dozu straha u našoj javnosti da bi kineski jezik mogao da zaseni engleski, Pušić kaže da je to razumljivo, jer govorimo o zemlji koja u poslednjih 10 godina po parametrima MMF-a, Svetske banke i drugih međunarodnih foruma gotovo u svemu predvodi ovaj svet, a pre 20 niko na nju nije ozbiljno računao. To je prirodna reakcija, u najmanju ruku imate neku vrstu nelagodnosti, ali i straha od zemlje koja ima milijardu i 550 miliona stanovnika, kaže Pusić.
„Međutim, oni koji dobro poznaju istoriju kineske civilizacije ne bi trebalo da imaju tu vrstu straha, iz prostog razloga što je Kina do početka 19. veka bila vodeća svetska sila u ekonomiji. Kada gledate iz tog ugla, ovih 200 godina je izuzetak od pravila. Svet se sada vraća u svojevrsnu ravnotežu — civilizacija i kultura koja neprekidno traje skoro deset hiljada godina ima dovoljno potencijala da dođe do parametara koji ne samo da je uvode u modernost, već ona na neki način počinje sve više da predvodi tu vrstu modernosti“, ističe naš sagovornik.
Zamerku da je kineski teško naučiti Pušić objašnjava stereotipima koji vladaju još od doba jezuita i građeni su svuda u svetu, kao i stereotip da je kineska roba nekvalitetna.
Đaci u Srbiji učiće mandarinski, standardu formu kineskog, koju u školama uče i mali Kinezi. Jedina ozbiljna teškoća je kinesko pismo, jer je potrebno vreme da bi se njime ovladalo, ali naš sagovornik kaže da ni to nije nepremostiva teškoća jer postoji sistem na osnovu koga se uči, te da polaznici Instituta Konfucije posle tromesečnog kursa mogu bez problema da se snađu u Kini.
Zasad je plan da u Srbiju stignu predavači iz te zemlje, ali Pušić upozorava da je dosadašnja praksa pokazala da deca mnogo teže uče novi jezik na stranom jeziku. Ljudi koji će biti uključeni u proces donošenja odluka moraju da shvate da je neophodno da se oslonimo na naše nastavnike, ističe on.
„Mi imamo te kadrove, one koji su diplomirali u poslednih 40 godina na Filološkom fakultetu, to je skoro 500 diplomiranih studenata na koje donedavno uopšte nismo obraćali pažnju, jer Kina nije bila u fokusu našeg interesovanja. Zato je dobar deo tih mladih, jako talentovanih ljudi, otišao u svet, Kinu, SAD, ali i druge azijske zemlje. Uprkos tome i dalje imamo kadrove da to izvedemo“, siguran je profesor Pušić.
On čak predlaže da se kineski jezik najpre uči u gradovima u koje su već stigle kineske investicije. Prateći prodor kineske ekonomije na zapad, sve zemlje regiona pokušavaju da ostvare dobar ambijent i uslove za učenje kineskog jezika. BiH, Republika Srpska, Crna Gora i Makedonija savet su potražile upravo u Srbiji.
Pušić naglašava da Kinezi misle dugoročno, jer je njihov odnos prema vremenu drugačiji, dugoročne vizije se odnose na 50, 100 ili više godina. U tom svetlu delimično posmatra i slučaj „Huavej“ koji je potresao svet, ali i smatra da je malim narodima, kao što smo mi, jako teško da razumeju složene igre geopolitičkih džinova, NR Kine, SAD, EU i Ruske Federacije.
„Kada pogledate prepletenost ekonomija Sjedinjenih Država i Kine, interese koji postoje sa obe strane, sasvim je prirodno da ljudi koji vode određene kompanije ne žele da se taj biznis ugasi. Uvek će ekonomija, trgovina ili interes naći načina da zadovolje svoje potrebe ili da ostvare svoje ciljeve. Kroz istoriju ima mnogo primera takvih situacija, u vreme najgoreg perioda Hladnog rata, ekonomije zemalja koje su u jako lošim odnosima pronalazile su način da funkcionišu, da jedni drugima prodaju ili kupuju robu“.
Pušić dodaje da su pravila igre najmoćnijih sila ustanovljena davno, kada su to bila pravila zapadnih zemalja, i da se po njima igra jako dugo.
„U ovom trenutku, postoje zemlje, uglavnom iz Azije, koje ne samo da su dostigle taj nivo nego su u nekim aspektima i iznad njega. Oni u hodu žele da promene ta pravila jer im više ne odgovaraju, zato se sada postavlja pitanje opravdanosti postojanja bilo kakvih pravila“, kaže Pušić. Komentarišući činjenicu da će srpska ekonomija imati koristi od prijatenjstva s NR Kinom, on kaže da se prijateljima razgovara i o intimnim, ličnim stvarima, te da je jedna od najvažnijih stvari u komunikaciji sa njima — da govorimo istim jezikom.
„U Kini je u poslednje tri godine na šest univerziteta uveden srpski jezik. Mi smo jako mala zemlja, naš jezik, iako bismo voleli, nije svetski, ako Kina to može, zašto ne bismo i mi išli tim putem“, zaključuje Pušić.
