Les veruje da će kosovsko pitanje na kraju biti rešeno podelom i to tako što će, kako kaže, samo biti formalizovano stanje na terenu — Beograd ne kontroliše jug, a Priština sever.
On kaže da kosovsko pitanje u ovom momentu jeste zaglavljeno, jer je, prema njegovim rečima, Priština odbacila ponudu Beograda o podeli za priznavanje, ali ističe da to neće biti zauvek, jer obe strane žele da reše problem koji paralizuje njihov nacionalni razvoj.
„Kosovo očajnički želi da sa priznanjem okonča stanje međunarodno pravnog vakuuma, dok Beograd želi da normalizuje odnose Srbije sa Kosovom kako bi se pridružio EU i okončao problem koji opterećuje srpsku politiku od 1980-ih“, rekao je Les u intervjuu za Tanjug.
Podela je, uveren je Les, jedina nada za rešenje u pregovorima Beograda i Prištine, jer bi to bio kompromis, ali i ako Priština odmah odbije podelu i ako izostane usaglašeno rešenje, to, po njegovim rečima, još nije kraj.
„Priština će u svojim očajničkim željama legalizovati status Kosova, na kraju će pokušati da to postigne ujedinjenjem sa priznatom državom Albanijom, čiji se pravni status može ’pozajmiti‘, bilo da se radi o priznavanju pasoša ili članstvu u Interpolu“, objašnjava bivši diplomata.
To bi odgovaralo Tirani i dalo joj novu nacionalnu misiju, dodaje Les, jer se, inače, nade Albanije o pridruživanju EU gase.
To bi zatim kako smatra Les, izazvalo paniku u Srbiji, koja će se osećati primoranom da pripoji sever Kosova da bi spasla Srbe od toga da žive u albanskoj nacionalnoj državi.
Les je uveren da će se stvari praktično tako i završiti.
„Spoljni igrači će protestovati i odbijati da priznaju nove činjenice na terenu, ali neće učiniti ništa da zaustave Srbe i Albance i mirno će prihvatiti oslobađanje od tereta i rešavanje dugogodišnjeg spora“, predviđa Les.
Komentarišući tekst Edvarda Džozefa u kojem on predlaže nove pritiske na Srbiju kao strategiju za rešenje kosovskog problema, Les kaže da se Beograd već suočava sa pritiscima Prištine da bezuslovno prizna Kosovo putem uvođenja trgovinskih tarifa i lobiranjem kod moćnih sponzora kao što je Nemačka.
Na pitanje kako dalje u situaciji kada Priština traži isključivo priznanje, a Beograd odgovara da o tome nema govora i kakav bi odgovor zainteresovanih promotera kosovske nezavisnosti mogao da se očekuje, Les kaže:
„Sledeća faza će uključivati promenu vlasti u Prištini, da se vidi da li će neko drugi uspeti tamo gde su Haradinaj i drugi propali. Na kraju, ako Priština ne može da ubedi Beograd da bezuslovno prizna Kosovo, pretpostavljam da će pokušati da jednostrano reši problem nepriznavanja Kosova, posebno tražeći ujedinjenje sa Albanijom“, smatra bivši britanski diplomata.
On dodaje da Srbe ne bi trebalo da zabrinjava tekst Edvarda Džozefa i da je njegova najnovija kampanja samo prerada njegove stare ideje da Srbija mora bezuslovno priznati Kosovo i da „Zapad treba da nastavi da tuče Srbe dok to ne učine“, potencira Les.
„Međutim, niko ne može da natera Srbiju da prizna Kosovo ako ona to ne želi“, ističe Les.
A što se tiče pretnji, sve su, ocenjuje on, šuplje:
„Niko na Zapadu nije stvarno zainteresovan za pitanje Kosova, o čemu govori to da su i Vašington i Brisel rekli da će prihvatiti šta god se strane u sporu dogovore. Dakle, Srbi bi trebalo da traže rešenje koje je u skladu sa nacionalnim interesom Srbije“, poručuje Les.
On istovremeno smatra da, kako kaže, nezaustavljiva politička kriza EU znači da je proces proširenja praktično završen, te da Srbija, čak i ako bi bezuslovno priznala Kosovo, ne bi postala članica Unije.
Upitan šta bi uopšte mogao biti osnov za najavljeni razgovor o Kosovu i Metohiji u Parizu i šta je cilj tog samita, Les kaže da se ovaj skup više odnosi na Nemačku, nego na Kosovo, „naročito na nemačku ideološku odbojnost prema nacionalizmu i nacionalnim državama, njen produbljeni raskol sa Sjedinjenim Državama, jedinstvo sa Francuskom, ali i neslaganje oko pitanja podele Kosova. Što se Kosova tiče, taj sastanak neće ništa novo ponuditi, osim da ’podeli agendu dnevnog reda‘“, smatra Les.
Francusko-nemačka inicijativa će samo zakomplikovati napore da se postigne bilo kakav sporazum, jer uspostavlja još jedan proces rešavanja, koji će se „takmičiti“ sa dijalogom u Briselu i američkim diplomatskim naporima usmerenim ka podeli.
„Kao posledica toga, Beograd, Priština i različite frakcije u Prištini sada će imati ’meni‘ spoljnih partnera i procese rešavanja iz kojih mogu da biraju“, dodaje on.
Na pitanje da li će i posle evropskih izbora pitanje kosovskog problema ostati u nadležnosti Brisela, bivši britanski diplomata odgovara da će „ovaj toksičan način biti nastavljen, ali bez ikakvog rešenja“.
„Jedan problem je što se u dijalogu svesno izbegava stvarno pitanje, odnosno, pitanje šta je Kosovo voljno da dâ Srbiji u zamenu za priznanje. Drugi je da Brisel nema moć ili kredibilitet da pregovara o dogovoru“, smatra Les.
Za razliku od Amerikanaca, kako on naglašava, koji mogu da podrže svoju diplomatiju uz pretnju silom, EU ne može da izvrši bilo kakav stvarni pritisak na Beograd i Prištinu, osim ako odugovlači proces integracije.
Međutim, ističe, „budući da je EU efektivno odustala od proširenja, ova poluga ne sadrži nikakve realne moći“.
