Čini se da je spisak onoga što Bosnu i Hercegovinu čini nemogućom državom predugačak, rekao je šef Predstavništva Republike Srpske (RS) u Srbiji Mlađen Cicović, na otvaranju tribine održane u Medija centru Udruženja novinara Srbije u Beogradu.
Kroz sve razloge i pokazatelje puta ka nemogućnosti provlači se zajednička nit organizovanog pristupa pravnom nasilju, koje skoro uvek prati javna ili tajna podrška određenih krugova takozvane međunarodne zajednice, nastavio je on.
„BiH je moguća država samo u striktnom poštovanju i doslednoj implementaciji Dejtonskog sporazuma, onako kako je potpisan u Dejtonu i potvrđen u Parizu, koji je toliko jasan da mu nije bio potreban nijedan visoki predstavnik kao pomoć u tumačenju i sprovođenju“, naglasio je Cicović.
Pravnim nasiljem u dugom kontinuitetu, dodao je on, BiH je postala prostor bespravlja i nelegitimiteta, zemlja pravne nesigurnosti u skoro svim oblastima, posebno na nivou zajedničkih organa, gde se uz podršku visokog predstavnika i određenih krugova međunarodne zajednice oduzimaju i otimaju nadležnosti RS.
Prema rečima sociologa Slobodana Antonića, u BiH se dogodila bošnjačka akvizicija države, što je glavni faktor dezintegracije.
„Bošnjački nacionalizam Srbe i Hrvate u BiH doživljava kao strano telo, koje u prvoj pogodnoj istorijskoj prilici treba izbaciti iz države ili asimilovati. To je posebno izraženo prema Srbima, kao potencijalnim žrtvama bošnjačkog resantimana koji vri u težnji ka ’revanšističkom genocidu‘. Što je ovakav bošnjački nacionalizam jači, to je BiH nestabilnija i disfunkcionalnija“, Antonićev je zaključak.
Problem sa bošnjačkim nacionalizmom je u tome što on ne shvata da je sekularno društvo osnov BiH. Dakle, islamizacija Bošnjaka, koja se intenzivno dešava, pogotovo islamska radikalizacija, nužno vodi takozvanoj „debosnizaciji“ Srba i Hrvata, kaže on.
Glavni urednik internet magazina „Novi standard“ Aleksandar Vujović ukazao je na činjenicu kako BiH nije i ne može da bude klasična nacionalna država, ali ni liberalno-građanska država kakvu zamišlja Željko Komšić.
BiH je, dok je bila u okviru Jugoslavije, bila donekle funkcionalna, dok je sudbina RS, a time i BiH, velikim delom određena karakterom najdominantnije političke figure Milorada Dodika. Dodikova beskompromisnost u pogledu sleđenja srpskih interesa, prema Vujovićevim rečima, drži čitav dejtonski sistem u ravnoteži.
Nakon četvrt veka neuspešnog pokušavanja da u BiH obuzdaju etnonacionalne razlike i generišu državnu naciju i bosanski patriotizam, zapadni analitičari se dele na one koji smatraju da treba nastaviti po starom, samo agresivnije, na one koji smatraju da je BiH propala, nedovršena i beznadežna i na one koji smatraju da treba priznati nezavisnost RS, Herceg-Bosne i bošnjačkih kantona kao funkcionalno integrisanim delovima, reči su profesora Nenada Kecmanovića.
„Zanimljivo je da nikome od njih ni posle četvrt veka nadziranog mira ne pada na pamet da bi o tome trebalo upitati same Bošnjake, Srbe i Hrvate. Otkako se faktički odrekla izvornog Dejtona, ’međunarodna zajednica‘ je ohrabrila svaki od tri naroda u BiH da se okrenu svojim prevašingtonskim i predejtonskim opcijama, ali joj to možda i dobro dođe kao alibi za produženje protektorata u nedogled“, smatra Kecmanović.
Prema mišljenju politikologa Aleksandra Pavića, sarajevska politička klasa nalazi se zarobljena u jednopolarnim narativima. Takvo njihovo ponašanje jedino garantuje budućnost BiH kao, kako Pavić kaže, zombi-države pod stalnim nadzorom struktura jednog već prevaziđenog globalnog poretka.
Šta su uzroci postojanja i kakva je budućnost „nemoguće države“, pita se Dušan Proroković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Zapadni analitičari krivicu za takvo stanje uglavnom prebacuju na bosanskohercegovačke narode, kaže on. Kao najvažniji uzrok stanja u BiH Proroković označava nepostojanje razvojne paradigme.
„Mislim da u tome leži jedan od najvažnijih uzroka opstajanja ’nemoguće države‘. Prvo, iz razloga što potencijali moći, političke, vojne i ekonomske i Vašingtona, a pogotovo Brisela kontinualno opadaju od 2008. godine, i u apsolutnom, i u relativnom iznosu. Na to nam ukazuju brojni indikatori koji se mogu pratiti. Vezivati viziju i strategije za sile u opadanju ne samo da nije pametno, već je i štetno“, naglašava Proroković.
Iako se među bošnjačkom političkom i naučnom elitom govori o tome da je BiH jedina od bivših jugoslovenskih republika sa stabilnim granicama, akademik Darko Tanasković je u svojoj analizi pokazao da to baš i nije tako. Granice BiH definisane su tek u 19. i početkom 20. veka, kaže on, a ne u Srednjem veku.
„Sve činjenice iz prošlosti upućuju na to da je BiH mogla postojati kao relativno povezana celina jedino u sastavu većih državnih organizama, kao neke vrste spoljašnjeg skeleta. Njene promenljive granice utvrđivane su mirovnim sporazumima između velikih sila. Poslednji takav sporazum je Dejtonski i nisu ga slučajno potpisali lider Muslimana/Bošnjaka i predsednici Srbije i Hrvatske, uz garantujuće prisustvo najviših zvaničnika velikih sila“, kaže Tanasković.
Nema sumnje da jedino Dejtonski sporazum, ako se primenjuje u svom izvornom smislu, garantuje spoljne granice BiH, bez obzira na razne mistifikacije o njihovoj navodnoj istorijskoj stabilnosti i viševekovnom kontinuitetu, zaključuje on.
