Već sama vest da je patrijarh Irinej pozvao predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsedavajućeg Predsedništva BiH Milorada Dodika da prisustvuju zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC, odmah je izazvala javne polemike.
Tanasković, međutim, za Sputnjik ukazuje na to da su ovakvi susreti sasvim sigurno korisni.
„Izvestan vid konsultovanja između države i Crkve postoji stalno, mada nije uvek vidljiv. U svakom slučaju, u državi se vodi računa o tome šta Crkva misli, a u Crkvi o tome šta se dešava u državi“, kaže sagovornik Sputnjika, koji smatra da je ovaj sastanak došao u prvi plan zbog ukupne situacije u vezi sa Kosovom i Metohijom.
On, međutim, dodaje da je i ranije bilo povremenih konsultacija između predsednika Srbije i crkvenog vrha i patrijarha, podsećajući na to da je i Slobodan Milošević kao predsednik bio u sličnoj poseti vrhu SPC, odnosno da je prisustvovao njenom saboru.
„Jedan od glavnih problema u našoj kulturi unutrašnjeg političkog dijaloga jeste to što se vrlo lako prelazi na poziciju potpune konfrontacije. Praktično, onemogućava se bilo kakav konstruktivan razgovor onih koji ne dele ista mišljenja, ili misle da nisu na istim pozicijama, a čak ponekad i ne poznaju dovoljno pozicije druge strane. Zato su ovakvi susreti korisni“, napominje Tanasković.
Komentarišući kritike koje su se pojavile na najnoviji susret vrha srpske države i Crkve, one, kako je ocenio, polaze od toga da u sekularnoj državi Crkva i država treba da budu odvojene i da svaka radi svoj posao.
„To je u načelu tačno, ali postoje razni vidovi te odvojenosti u zavisnosti od istorijskih okolnosti, ali i od prirode i Crkve i države, odnosno religijske organizacije i državnog ustrojstva, kao i konkretnih prilika. Formalno gledano, ta odvojenost Crkve od države postoji u obavljanju poslova. Međutim i vernici su takođe građani iste države i ne mogu da budu dvostruke ličnosti“, kaže ovaj univerzitetski profesor.
On ukazuje na to da u pravoslavnim zemljama, gde su crkve pomesne i istorijski vezane za određene narode i teritorije, a u moderno doba za nacije, postoji veći stepen sklonosti da se zajednički rešavaju neka pitanja koja su od temeljnog državno- nacionalnog značaja.
To ne znači da u državama gde postoji jedna univerzalna crkva — Katolička — sa svojom državnom organizacijom u vidu Svete stolice, nema konsultovanja između države i Crkve. Njihovi visoki državni zvaničnici vrlo često konsultuju pripadnike Crkve odnosno crkvene hijerarhije u vezi sa nekim važnim poslovima u društvu, napominje naš sagovornik i dodaje da to ne znači da Crkva neposredno utiče na političko odlučivanje ili učestvuje u njemu u formalnom smislu.
Svakako, Crkva može i treba da kaže svoje mišljenje, a u vezi sa Kosovom i Metohijom to je posebno izraženo jer, kako naglašava, nikome ne treba objašnjavati kolika je istorijska i duboka suštinska povezanost Srpske pravoslavne crkve, Kosova i Metohije i srpskog naroda i države.
„Sasvim je sigurno da je izuzetno značajno šta o tom pitanju misli Crkva, a kao što znamo, i sama Crkva unutar sebe ima različita mišljenja o kojima se upravo na ovakvim skupovima razgovara i nastoji da pronađe ono što je najbolje sa stanovišta Crkve i naroda. S druge strane, država i prema spoljnom svetu i na unutrašnjem planu ima velike ne samo političke nego i moralne obaveze. Zato su ovakvi susreti veoma korisni“, objašnjava Tanasković za Sputnjik.
On zbog toga smatra da bismo morali da imamo mnogo više razumevanja za konstruktivna nastojanja Crkve i države da se izbegne kopanje dubokog jaza između njih.
U ovom trenutku nam najmanje treba da one budu posvađane, da ne mogu da razgovaraju i da mogućnost da kao nacija i država odgovorimo na najteža pitanja tako bude umanjena, kao i akciona sposobnost koja bi tada, praktično, mogla da bude blokirana, zaključuje Tanasković.
