Od sledeće školske godine pedagozi, psiholozi i nastavnici koji su zaposleni u školama pohađaće posebnu obuku, a znanje i veštine u suzbijanju nasilja prenosiće kolegama u drugim školama.
Savetnici za zaštitu od nasilja biće angažovani kada bude potrebe da se nekoj školi pruži podrška da unapredi sistem zaštite, ali i u konkretnim situacijama. Birani su po različitim kriterijumima, a prednost su imali oni koji već imaju iskustvo na prevenciji nasilja ili su uključeni u programe zaštite.
Kao takva je prepoznata i Biljana Mihajlović iz Osnovne škole ’Jovan Ristić‘ u beogradskoj Borči, psiholog koji se godinama bavi ovim problemom. Ona je i koautor priručnika za odeljenske starešine u kome su razrađeni scenariji radionica na različite teme, između ostalog i nasilje.
Poznaje svih 1.200 učenika svoje škole, ali je kroz različite situacije upoznala i kontrolu njihovih impulsa, vaspitni stil roditelja, odnosno iz kakvih vrednosti dolaze.
„Ono što je osnovni problem koji nema direktne veze sa školom, ali se u njoj manifestuje, jeste malo viša tolerancija na nasilje kod roditelja. Nije to ništa strašno, ali ga oni minimiziraju klasičnim stereotipima, recimo, da dečaci treba da se biju“, kaže Mihajlovićeva.
Kako bi se nasilje zaustavilo, ali i predupredilo, buduća savetnica već godinama organizuje radionice za kolege, ali i roditelje. Jedna od najvažnijih je ona o socijalnom pritisku kome se treba odupreti, odbiti nešto što se nameće, kako kaže, bez pesnica i šutiranja — da odbijete nametnuto i zadržite druga.
Ali, da li je to dovoljno?
Naš ugledni psihoterapeut Zoran Milivojević smatra da svi pristupi koji se fokusiraju na konkretno ponašanje ne mogu dati rezultate. Prema njegovim rečima, prvo je važno da razredi budu grupe u kojima postoje prijateljski odnosi, a tu je ključna uloga učitelja u prve četiri godine školovanja, kada se deca socijalizuju, uče da konflikte rešavaju na primeren način, bez nasilja, guranja, pretnji i vređanja.
„Ako se dvojica dečaka potuku, a ostali ih razdvajaju, onda imate mehanizam unutar generacije koji sprečava nasilje, a sa druge strane šalje jasnu poruku onome ko se tako ponaša da ga oni ne prihvataju, da mora da se promeni, da bi bio prihvaćen. Umesto toga, mi se fokusiramo na nasilje, smatramo da neki specijalisti sa posebnim znanjima treba da reaguju, čak Ministarstvo prosvete ima neku mobilnu jedinicu, dva psihologa sednu u auto, pa idu u neku školu, ako je posebno zaoštrena situacija, kako bi reagovali. To je pogrešan put, odnosno nedovoljno radikalan, jer ako se ne radi na uzrocima, onda će nasilja kao posledice uvek biti“, ističe ovaj psihoterapeut.
Sličnog mišljenja je i sociolog Ratko Božović, koji je putovao po Srbiji sa grupom koja je izvodila predstavu posvećenu vršnjačkom nasilju. Uverio se da u mnogim školama već postoje posebne grupe zadužene za suzbijanje nasilja. Učitelje i nastavnike, kaže, treba pustiti da stvar menjaju iznutra, odozdo, sa đacima i roditeljima, a država treba da menja druge stvari koje su kobne.
„Više bi imalo smisla dovesti u pitanje rijaliti programe, nego sve što Ministarstvo namerava. Treba na to gledati iskreno, i kada im roditelji brane, deca se iskradu i to gledaju. Tu nema ničeg drugog osim nasilja. Gde imate edukovanje za nasilje, učenje nasilju, nego na medijima? Naši mediji su osnovna dimenzija nekakvog zračenja nasiljem, da ne govorimo o Skupštini. Ovi naši političari, oni seju mržnju, a iz mržnje proizilazi nasilje. Od nasilja do ubistva, samo je korak“, upozorava Božović.
I školski psiholog Biljana Mihajlović kaže da bi bilo dobro kada bi sve moglo da se završi u školi, ali nažalost, situacija je mnogo složenija. U školi samo možemo da ugasimo požar, van nje su deca konstantno izložena nasilju, ističe ona.
„Na decu i roditelje mogu da utičem, ali nažalost, nemam uticaj na opštu društvenu klimu, medije, sve ono što kvari vrednosti na koje nekako pokušavamo da ukažemo deci, skrenemo pažnju da i one postoje“, priča Mihajlovićeva.
Da bi ohrabrila roditelje, ali i kolege sa kojima se u drugim školama đaci i fizički obračunavaju, organizovala je i radionicu samopouzdanja, jer smatra da je neophodno da nastavnici veruju u sebe, veruju da mogu nešto da promene. Bez obzira na složenost problema, potez Ministarstva prosvete smatra dobrim.
„Bilo kakvo dodatno bavljenje pitanjem nasilja je dobrodošlo, ako bude podržano javno sa najviših mesta i ako vesti o osnivanju grupe savetnika protiv nasilja budu zamenile bilo koju vest do je neko nekoga izbo nožem, a ovaj mu uzeo pare, onda je i to neki pomak. Treba edukovati mnogo široko, frontalno, to je van mojih moći, ali svakako se slažem da je i ovo dobar način“, kaže ona.
Nadu joj uliva činjenica da su radionice koje organizuje uvek pune i profesora i roditelja, koji veruju da od rada sa decom, bez obzira na okolnosti, ne treba odustati.
Novi program Ministarstva prosvete za sprečavanje vršnjačkog nasilja takođe predviđa da roditelji budu uključeni u ove aktivnosti, a deca će na posebnim radionicama učiti kako da komuniciraju, prepoznaju emocije i rešavaju konflikte.
