Kako se navodi, američki vojnici biće poslati u slučaju da Iran napadne snage SAD ili ubrza rad na stvaranju nuklearnog oružja.
Pozivajući se na neimenovane zvaničnike Trampove administracije, list navodi da su reviziju plana naredili pripadnici tvrde linije predsedničke administracije, na čelu s Džonom Boltonom, Trampovim savetnikom za nacionalnu bezbednost, kao i da je broj od 120.000 vojnika sličan broju pripadnika američkih trupa koji su poslate u invaziju na Irak 2003. godine.
Kako za Sputnjik ocenjuje dr Slobodan Janković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu, takav eventualni američki plan predstavlja nastavak diplomatskog pritiska SAD na Iran, doduše malo drugačijim sredstvima od uobičajenih diplomatskih izjava.
„Od kako je postao predsednik Donald Tramp nije poveo nijednu vojnu akciju, nijedan rat. On jeste pojačao diplomatske pritiske na neke zemlje koje smatra neprijateljima, ali nismo videli nikakvu vojnu eskalaciju. Takođe, pominjanje slanja 120.000 vojnika u slučaju, kako su rekli, da Iran napadne snage SAD ili ubrza rad na stvaranju nuklearnog oružja, nedovoljno je za bilo kakav napad na Teheran. To dobro znaju i američki vojni stratezi, a trebalo bi da znaju i političari koji se konsultuju sa njima, s obzirom na to da su SAD poslale odprilike taj broj vojnika u operaciju ’Pustinjska oluja‘, ali su tada i druge zemlje slale vojnike, pa ih je tamo bilo oko 500.000. Dakle, ako govorimo o Iranu, koji je svakako mnogo ozbiljniji takmac nego što je to nekada bio Irak, jasno je da se ovde radi o diplomatskom pritisku“, ocenjuje Janković.
Takođe, kako kaže Janković, ovaj diplomatski pritisak Vašingtona na Teheran predstavlja i pokušaj skretanja pažnje javnosti sa niza problema na Bliskom istoku, od Sudana i Libije, preko Sirije i Jemena, do pitanja Palestine.
Grigorij Lukjanov, ruski stručnjak za Bliski istok, za Sputnjik kaže da bilo kakvo povećanje vojnog prisustva u regionu, koje god svetske sile, povećava opasnost od vojnog konflikta.
„Sjedinjene Američke Države trenutno predstavljaju najkrupnijeg neregionalnog igrača čije je vojno prisustvo najbrojnije na Bliskom istoku i na severu Afrike. Ako na sve te vojne objekte kojima raspolažu u zoni Persijskog zaliva i na teritoriji Iraka dodamo još 120.000 vojnika, onda slobodno možemo da kažemo da je reč o apsolutnom faktoru destabilizacije situacije u vezi sa Iranom, što takođe vodi ka pogoršanju odnosa SAD sa velikim brojem drugih zemalja. U takvim uslovima postoji mogućnost da se brojne terorističke organizacije ponovo aktiviraju“, upozorava Lukjanov.
On napominje da, ako se ostavi po strani celokupna antiiranska retorika, američko društvo ne oseća neposrednu pretnju za svoju okolinu od Irana i njegove politike. Takođe, Lukjanov podseća da su administracija Baraka Obame i demokrate insistirali na smanjenju vojnog prisustva SAD u regionu, a i Donald Tramp je, došavši na vlast, takođe insistirao na smanjenju vojnih troškova i vojnog prisustva na Bliskom istoku.
„Upravo tome je on posvetio mnogo pažnje i tokom predizborne kampanje, ali i kasnije. Reč je o takozvanom bliskoistočnom planu, tačnije o projektu formiranja bliskoistočnog krila NATO-a. Direktno vojno prisustvo od 120.000 vojnika u regionu iziskuje ogromne finansijske troškove, a to će samo pokrenuti ’tajmer‘ koji će da odbrojava minute do početka neposrednog vojnog konflikta. Tu vojsku finansiraju američki poreznici, a imajući u vidu Trampovu retoriku po pitanju pokušaja da se podrži sopstvena ekonomija, on bi mogao time da izgubi veliku podršku Amerikanaca“, ističe Lukjanov.
Kako kaže Aleksandar Perendžijev, vojno-politički analitičar i docent Katedre za politikologiju i sociologiju Ruskog ekonomskog univerziteta „Plehanov“, plan o slanju 120.000 američkih vojnika na Bliski istok predstavlja, na neki način, zastrašivanje i to ne samo Irana, već celokupne svetske zajednice, a indirektno i Rusije.
Prema njegovim rečima, to zastrašivanje nosi sledeću poruku — pogledajte kako mi možemo da stvaramo moćne grupe koje mogu da deluju u inostranstvu.
„Ovde, naravno, ima više informaciono-psihološkog faktora nego vojnog, jer, na kraju krajeva, prebacivanje tako velikog broja trupa je skupo pitanje. Takođe, ovde veliku ulogu ima i faktor provokacije kako bi se videlo kakve će mere Iran preduzeti ovim povodom. To je kao neko borbeno izviđanje, kada napadaju da bi se otkrili položaji protivnika sa kojih će pucati, kako bi ih zatim potisnuli. Mislim da SAD šire informacije kako bi se, uslovno rečeno, otkrile takve tačke iz kojih će Iran biti spreman da se suprotstavlja“, zaključuje Perendžijev za Sputnjik.
