Upravo je on konstatovao da odrasli ljudi ne samo da umeju da pričaju bajke već katkad umeju i da ih pretvaraju u realnost.
Obična vojnička priča
Nije svaki dan da se neki gost na stadionu Spartaka u Moskvi dočekuje tako svečano, kao što je to bio slučaj kada je na utakmicu stigao Kasim. Čim su se otvorila vrata kombija, odmah se ispred vozila stvorilo nekoliko fotografa i kamermana, a naš heroj, iako je još uvek dečak, veoma se dobro snašao.
Iako se solidno držao, s vremena na vreme se mogla primetiti blaga trema koja ga je uhvatila od kamera. Nije jednostavno biti zvezda u tuđoj zemlji, ujedno imati svega 13 godina i, nažalost, samo jednu nogu.
Naime, Kasim je poreklom iz Iraka, iz Kerbela, a pre nekoliko godina izgubio je levu nogu kad je nagazio na minu. Nažalost, to je samo jedna „obična vojnička priča“ za zemlju u ratu. Do te mere obična, da je Kasim, nakon detonacije, odlučio da ne ode pravo u zagrljaj roditelja, plašeći se da ih ne rastuži, već je ostao u bolnici dok doktori ne saniraju ranu, pa je tek nakon toga otišao kući.
„Naravno da je to bio ogroman šok za sve nas. U početku nam je svima bilo jako teško, ali smo se navikli“, priča Kasimov otac o tužnoj sudbini svoga sina.
Međutim, ova „obična priča“ ima i sasvim „običan nastavak“, budući da je Kasim veoma brzo naučio da hoda sa štakama, a nedugo zatim i da igra fudbal. „Ništa teško“, kaže Kasim kada ga pitaju kako izlazi na kraj sa loptom i samo jednom nogom.
„Igrati fudbal na štakama je prilično jednostavno. Čim je rana zarasla, počeo sam sa drugarima da igram fudbal. Nisu se sažaljevali nada mnom. Znate, fudbal za mene nije obična igra, želeo bih da postanem pravi fudbaler, kao Mesi — moj omiljeni igrač. Navijam za Barselonu, ali i za iračku reprezentaciju“, priča Kasim.
Iako zvuči neverovatno postati fudbaler sa jednom nogom, Kasim je ozbiljan, baš kao i oni „odrasli ljudi“ koji su odlučili da mu u tome pomognu.
Fotografija sa posledicama
Prvi u nizu „odraslih ljudi“ koji su rešili da pomognu Kasimu bio je Tajsir Mehdi, koji ga je slikao kako igra fudbal na štakama sa drugarima, a potom i osvojio prvu nagradu na foto-konkursu „Andrej Stenjin“.
„Mnogo sam fotografija napravio u tom siromašnom kraju Iraka. Deca tamo stalno igraju fudbal, jer ne idu u školu. Samo fudbal, od jutra do mraka. Jednom sam ugledao Kasima kako fudbal igra sa štakama. Napravio sam više od 100 fotografija kako bih uhvatio ovaj kadar koji sam poslao na konkurs“, ispričao je fotograf.
Nakon toga je odlučio da dovede Kasima u Rusiju, da ga odvede na utakmicu, ali i, što je najvažnije, organizuje medicinski pregled u slučaju da postoji mogućnost da se Kasimu napravi odgovarajuća proteza kako bi mogao da nastavi da živi normalno. Upravo je tako izgledao Kasimov put do Moskve.
Nada je važnija od proteze
Kada su Iračane smestili za sto u restoranu stadiona, ugostili borščem i salatama, neko od navijača dobacio je da nema šta Spartak neće da smisli kako bi „poboljšao igru“. Upravo stoga se i rodila potreba da se objasni da, pored kvaliteta igre, postoje i važnije stvari za fudbalski tim. O tome je govorio i direktor agencije „Rusija sevodnja“ Dmitrij Kiseljov.
„U Iraku je za vreme rata stradalo mnogo dece. To što se dešava danas je naš simbolični gest. Pozvali smo Kasima da doputuje u Rusiju kako bi mu naši doktori omogućili normalniji život. To je naša poruka — kako da se deca vrate normalnom životu. Promenićemo život Kasimu nabolje, siguran sam da će taj primer da pokrene lavinu dešavanja“, istakao je on.
Da bol nestane
Međutim, pre nego što je sam meč počeo i Kasim izašao na stadion Spartaka, još za vreme ručka, u restoran je ušao ni manje ni više nego predsednik Nacionalnog medicinskog istraživačkog centra za hirurgiju Leonid Rošalj, specijalno kako bi pogledao njegovu nogu. Svima je nestao apetit, ne zbog straha, već zbog nade da će se nešto neverovatno dogoditi.
I to se i desilo — nakon jednog brzinskog pregleda gospodin Rošalj je ulio nadu Kasimu i njegovom ocu da rešenje postoji. Kako je rekao, neophodan je kompleksan pristup problemu i fizički i psihički, ali u ruskom institutu rade stručnjaci koji znaju kako da pomognu deci.
Dodaje da postoji i mogućnost da se Kasim podvrgne još jednoj operaciji da bi mogla da mu se stavi odgovarajuća proteza, ali da je sve to potrebno kako bi se rešio „ljudski bol“, jer on mora da nestane.
Simbolični šut
I tako je Kasim, u pratnji oca, izašao na stadion, pred hiljade navijača i mnoštvo fotografa i kamermana. Ne kao navijač, jedan od hiljadu, već kao zvezda. Primio je od igrača loptu sa autogramima, dao nekoliko intervjua, a potom i izveo početni udarac sa centra.
Malo je verovatno da je bilo ko drugi iz tog Kerbela, odakle dolazi Kasim, i gde još uvek mogu da se u zemlji pronađu mine zaostale od nedavnog rata, doživeo nešto slično kao naš mali heroj. Odnekud su se pojavili dobri ljudi i promenili život Kasimu. Iako je teško pomoći svoj deci koja su na neki način stradali u ratu, važno je napraviti povod, dati ideju. Na kraju krajeva, milosrđe ima moć da ujedini sve.
