Prvo, posmatrajući formu, radi se o kratkom sočinjeniju, u verziji na francuskom jeziku od svega 873 reči ili 5.778 karaktera uključujući praznine. Dovoljno za kakvu deklaraciju, rezoluciju ili najavu nečeg ozbiljnijeg, ali ne i za strategiju.
Drugo, neverovatno deluje da nešto nazvano strategijom bude „pušteno u javni promet“ objavljivanjem na sajtu Ambasade Francuske u Skoplju, a još neverovatnije je da se taj dokument, samo dva dana posle publikovanja, mogao na toj istoj stranici pronaći tek posle kraćeg pretraživanja, pošto ga na naslovnoj strani jednostavno nema.
Kada se kaže „Francuska strategija za Zapadni Balkan“, to „zveči“, ima svoju težinu, izaziva zainteresovanost u međunarodnoj zajednici, privlači pažnju na Balkanu. Francuska nije bilo koja država, ona je stalna članica SB UN, nuklearna sila, peta najveća svetska ekonomija, velika sila sa izraženom vojnom, političkom i ekonomskom moći, u nekolikim istorijskim periodima i te kako prisutna u našem regionu.
Ako se najavljuje novi strateški pristup prema Balkanu, to mora da saopšti najmanje šef diplomatije, možda i sam predsednik, u nekom prigodnom trenutku, da dobije na značaju. Ne obznanjuje se ovako, „između čitulja i vremenske prognoze“. Taman i da je sadržina drugačija, ovakvim plasiranjem se ipak omalovažava „zapadnobalkansko“ u svakom pogledu, što je greška u prvom koraku: kako jačati uticaj na takav način!?
Treće i najvažnije jeste — sadržina.
Suština predstavljenog nikako ne ide u prilog tvrdnji da se to može nazvati strategijom. Strategija je opšti plan akcija, uključuje planiranje i izvođenje operacija u cilju ostvarivanja jasno definisanih ciljeva. Političke strategije su dugoročno orijentisane, pojam „strateško“ vezuje se za viziju, one traže odgovor na pitanje kako iz postojećeg prevesti sistem u željeno stanje.
U uvodu „Makronove strategije“ može se prepoznati da je cilj „stabilizacija šest zemalja (?) regiona“ kroz promovisanje reformi zarad prevazilaženja poteškoća „u stalnom uspostavljanju vladavine prava, bezbednosnim pitanjima i spoljnim uticajima koji preusmeravaju region iz njegove evropske perspektive“. Zbog toga će Francuska „intenzivirati svoje političke odnose“ sa zapadnobalkanskim zemljama.
Cilj je, dakle, visoko postavljen, ali njega ne prate adekvatne mere kojima se on može dosegnuti.
Kako Francuska želi da ostvari sve ovo?
U dokumentu se navode sledeće oblasti koje će biti u bilateralnom i regionalnom fokusu zvaničnog Pariza: energetska i ekološka tranzicija, takođe i teritorijalna tranzicija, mada se dalje ne precizira šta to znači, a zarad dostizanja „klimatskih ciljeva“ koje su utvrdile francuske vlasti; u oblasti bezbednosti biće podsticane akcije za oštriju kontrolu posedovanja i trgovine nedozvoljenim malokalibarskim i lakim naoružanjem, zatim za borbu protiv trgovine ljudima, borbu protiv narko-kartela, borbu protiv trgovine kulturnim dobrima i zaštićenim vrstama koje mogu biti izvori finansiranja terorističkih grupa, predviđeno je i uspostavljanje platformi za izveštavanje o ilegalnom sadržaju na internetu koji podstiče bujanje terorizma i radikalizma; intenziviraće se vojno-politička saradnja kroz političko-strateške dijaloge i obuke na Institutu za visoke studije nacionalne odbrane, a biće potencirano i dalje uključivanje zemalja Zapadnog Balkana u zajedničke operacije očuvanja mira u inostranstvu; naposletku, tu je i podrška već nezaobilaznoj Regionalnoj kancelariji za saradnju mladih. U aktivnosti će biti uključena Francuska razvojna agencija sa budžetom od 100-150 miliona evra, a tražiće se i drugi donatori.
Iz ovoga se nazire da su detektovani problemi na Balkanu koji predstavljaju pretnje po unutrašnju bezbednost Francuske: gotovo da nije bilo terorističkog akta u toj zemlji, a da u njemu nisu učestvovali pojedinci ili grupe iz našeg regiona, korišćeno je švercovano oružje zaostalo iz jugoslovenskog građanskog rata, te grupe se uglavnom finansiraju ilegalnom trgovinom svega i svačega, i očigledno je da imaju solidno zaleđe u institucijama pojedinih država i entiteta. Plus delovi o energetskoj bezbednosti, a što je najverovatnije u vezi sa interesima francuskih korporacija koje gube korak na istočnoevropskom tržištu od ruskih, kineskih, nemačkih i američkih konkurenata.
Tačniji naziv dokumenta zato bi mogao biti: Francuska platforma za borbu protiv terorističkih ćelija na Zapadnom Balkanu. Ali i ništa više od toga.
Da li će primenom ovakve platforme biti ispunjen cilj — stabilizacija zapadnobalkanskih država?
U određenoj meri možda, neke aktivnosti će postići ograničene efekte u Severnoj Makedoniji, Albaniji, muslimanskom delu BiH i albanskom delu južne srpske pokrajine, ali je to u svakom pogledu daleko od plana sveobuhvatne stabilizacije i potreba (zapadno)balkanskih naroda i država.
Zbog toga se ni ne radi o „strategiji za Zapadni Balkan“. I sa ovim francuskim dokumentom i bez njega, naše strateške dileme ostaju iste, vizija maglovita, pesimističnost hronična, a besperspektivnost tragično raširena. Tako se ne može prevesti stanje iz postojećeg — nepovoljnog, u željeno — povoljno.
Zaključak je zato jednostavan: tresla se gora, rodio se miš! Iza pompezno naslovljenog dokumenta ne krije se ništa epohalno i značajno, što može promeniti tok strateških procesa koji se odvijaju na Balkanu.
Sa jedne strane, to je šteta. Jer, Francuska je morala aktivnije da se uključi, trebalo je da bude jedan od značajnijih činilaca regionalne bezbednosti, istorijska iskustva nam govore da je Balkan bio stabilniji kada je Pariz vodio svoju politiku na ovom prostoru.
Nažalost, Miteranovom odlukom o nesuprotstavljanju strategiji Helmuta Kola kojom je razbijena Jugoslavija, Francuska je izgubila inicijativu, a kasnijom podrškom američko-britanskim planovima, što je kulminiralo agresijom NATO 1999. godine i bilo kakav manevarski prostor da održi važniji uticaj na regionalne procese. Sada je teško vratiti ranije pozicije.
S druge strane, nemoguće je menjati tok procesa kontroverznom politikom. Dok je predsednik Makron govorio u Berlinu o demokratiji, sagovornik mu je bio Zoran Zaev, koji je na nelegitiman i sumnjivo legalan način (kupovina poslanika) promenio ime zemlje, o pravnoj državi je raspravljao u prisustvu Denisa Zvizdića, koji je na skupu više saopštavao svoje stavove, a ne ono što bi morala da bude pozicija celokupne BiH, o borbi protiv korupcije su slušali i klimali glavama Edi Rama i Milo Đukanović (to je za rubriku verovali ili ne), a o evropskim vrednostima čuveni mirotvorci Hašim Tači i Ramuš Haradinaj.
Da nije tragično, bilo bi smešno. Strateški tokovi se ne mogu promeniti niti tragičnim, niti smešnim politikama, već ozbiljnim pristupom i poštovanjem utemeljenih principa. To se kod Makrona ne može prepoznati, niti toga ima u objavljenom dokumentu.
Što se uloge Francuske na Balkanu tiče, i posle objavljivanja Strategije — sve ostaje po starom. Ista meta, isto odstojanje.
