Lilija Tajberaj je prošle godina bila i jedna od pobednica okružnog takmičenja „Žena godine“. Pobedila je u nominaciji „Čuvar nacionalnih tradicija“. U svom kraju je poznata po proizvodnji nacionalne odeće i suvenira. Stručnjaci kažu da njene proizvode odlikuju dobar kvalitet, lep izgled i prefinjenost.
Svoje radove redovno izlaže na sajmovima, festivalima i takmičenjima, a nedavno su njeni proizvodi bili predstavljeni i na Arktičkom forumu u Sankt Peterburgu.
Tajberajova kaže da su se u njenoj porodici, po ženskoj liniji, svi bavili zanatom, iako u tundri ne znaju sve žene da šiju. Da radi sa iglama i jelenskim kožama, naučila je još u detinjstvu i seća se da se nikada nije smrzavala, iako živi u arktičkoj zoni. To je, kaže, veoma topla odeća i obuća.
Vaspitavana je, ističe, u kući, a ne na internetu i naučena je koliko je važno negovati tradiciju.
„Ljudi gube korene, zaboravljaju svoj rod“, kaže Tajberejava, ističući značaj očuvanja duhovne kulture i folklora svog naroda. Kako navodi, upravo je njeni koreni ne puštaju i čvrsto je drže na rodnoj zemlji.
„Na mudrosti života u tundri se drži i naša porodica, a životna iskustva i zanatske veštine prenose se sa kolena na koleno, sa starijih na mlađe“, dodaje ona.
U maloj porodičnoj manufakturi porodica Tajberajovih šije tradicionalnu odeću, tradicionalne čizme — unte i drugu obuću, kao i specijalne krznene prekrivače od jelenske kože koji se zimi stavljaju na „čum“ da bi bilo toplije. Kaže da je to težak i mukotrpan posao, jer se sve proizvodi ručno, ali da je to njen život i da u tome uživa.
„To je sedeći posao — stradaju vrat, vid, otiču noge, ali ja svako jutro srećna idem na posao. Naš zanat ima socijalno-kulturni značaj. Omogućava da se ne izgube koreni. Čovek bez korena je izgubljen. U Rusiji ima više od 200 nacionalnosti, a naš zadatak je da očuvamo individualnost. Taj zanat omogućava autohtonim narodima na severu Rusije da zadrže svoj identitet. Na kraju krajeva, snaga naše zemlje je u različitosti. U našoj zemlji ljudi uče iz razlika i polaze od od činjenice da stvari mogu biti različite“, priča Tajberejava.
Kako kaže, zajedno sa majkom i radnicama šije ženske proizvode, dok se otac bavi proizvodnjom muškog dela kolekcije — pravi kaiševe i pojaseve, šipke i konstrukcije za „čum“, sanke i sve što je potrebno za život u tundri.
„Iz zdravstvenih razloga moja porodica je morala da napusti tundru, ali mi smo našli rešenje i nastavili smo da se time bavimo u našem selu. Prolazimo kroz takav razvoj da ćemo morati da učimo decu da usvajaju radne navike i da budu ponosna na nas. Decu ne treba učiti rečima: ’Morate to i to…‘, već svojim delima i primerom“, ističe sagovornica Sputnjika.
Njene proizvode najviše kupuje lokalno stanovništvo, ali i ljudi iz inostranstva kompanije i pojedinci.
„Roba se prodaje u Estoniji, Australiji, Engleskoj. U Estoniji dobro idu ’malice‘ — to je muška odeća, a u Engleskoj — papuče. I Nemačkoj se prodavala naša obuća. To jest, ima nas u celom svetu. U našem kraju ljudi najviše kupuju prekrivače za ’čum‘“, dodaje Tajberejava.
„To su ljudi kojima je bliska ta tema. Mi pravimo i tamburine, vrstu malog, ručnog bubnja s jednom membranom, napetom na drveni obruč. Kupuju ih ljudi koji se time bave, kao i oni koji se bave šamanizmom, a takođe i običan narod i razne firme. Trudimo se da imamo širok asortiman. Ovo je sezonski posao i najviše posla imamo zimi, a leti smo uglavnom bez posla. Nažalost, to je loše. Želela bih da uvek imamo promet, posao i zaradu.“
Govoreći o svom kraju — Neneckom autonomnom okrugu, Tajberejava navodi da je to najređe naseljen okrug Ruske Federacije, koji ima samo 44 hiljade stanovnika. Međutim, to je veoma velika teritorija.
„Dođite nam u goste, u Narjan Mar. Čim tamo stignete, bićete pod zaštitom Numa tj. Boga. Ljudi će vam pomoći i sve pokazati, a ako dođete u moje selo, oni će vas nahraniti, napojiti, daće vam konačište i svuda će vas sprovesti. Narjan Mar je prestonica i tu ljudi žive, tu imate škole i tu se nalazi administracija, a sve ostalo su sela, do kojih se teško stiže. Jedino selo, gde ja živim, ima put. Ono je udaljeno 40 kilometara od Narjan Mara. U sva ostala sela stiže se leti rekom, a zimi po ’zimniku‘. Zimnik je zamrznuta močvara, reka ili jezero, put koji se koristi samo u zimskim uslovima, kada su minusi. Leti se on topi. Neki grade put posebno zimi i leti, a do nekih sela se može stići samo vazdušnim putem“, navodi Tajberejava.
