Filmski opus Čarlija Čaplina i njegov doprinos kinematografiji detaljno su i opsežno istraženi. Daleko manje osvetljeni aspekt dela ovog komičara jeste njegov uticaj na brojne umetnike širom sveta, a posebno na predstavnike avangarde.
Fenomen čaplinizma u književnosti, umetnosti i kulturi, kako svetskoj i evropskoj tako i srpskoj, nadahnuo je Bojana Jovića, direktora Instituta za književnost i umetnost iz Beograda, da se posveti dugogodišnjem istraživanju, utemeljenom na uporednom proučavanju građe na desetak jezika, iz evropskih i vanevropskih sredina. Rezultat je bogato ilustrovana monografija „Avangardni mit Čaplin“, objavljena u izdanju „Službenog glasnika“ iz Beograda.
Jedno od svojstava Malog skitnice Čarlija ili Šarla, čuvenog Čaplinovog filmskog heroja, jeste odbijanje da prihvati društvene stege koje mehanizuju pojedinca, oduzimajući mu stvaralački potencijal. To je jedna od karakteristika koja je privukla umetnike avangarde i navela ih da Čaplina prihvate kao sopstvenog heroja.
„Doba avangarde je jedno srećno i po mnogome izuzetno doba evropske kulture, u kom su se okupili kreativni pojedinci svih vera, nacija, državljanstava. Oni su, uprkos ratu, socijalnim i religijskim razlikama, bili ogromna, jedinstvena grupa međunarodnih pregalaca koji su tragali za boljom umetnošću i književnošću, pa i za boljim svetom“, ukazuje naš sagovornik.
Od mita do avangarde
Bojan Jović istražuje mitsku nit prožetu kroz ličnost i delo Čarlija Čaplina, koja je privukla i nadahnula brojne avangardiste. Mit je, napominje on, obavijao sve sfere Čaplinovog života, počev od njegovog porekla.
Rođen 16. aprila 1889. u Londonu, Čarls Spenser Čaplin se još kao dete suočio sa sudbinom sličnom onoj koju je doživeo junak njegovog filma „Mališan“ iz 1921. godine. Najranije detinjstvo je proveo između nervno labilne majke i oca alkoholičara, nakon čije je smrti zajedno sa starijim bratom završio u sirotištu. Ono što je Čaplina izvuklo iz mora nezbrinute dece i beskućnika bio je njegov svestrani talenat. Veoma rano je postao član jedne dečje muzičko-pozorišne trupe, što je bio tek prvi, skromni korak na njegovom putu ka slavi prvog holivudskog superstara.
„Dugo se, i pre ’Velikog diktatora‘ (1940), a i posle tog filma, verovalo da je Čaplin jevrejskog porekla. Tom uverenju je doprinela i uloga malog jevrejskog berberina koji je izbezumio Treći rajh. I neki avangardisti su podržavali takav stav. Čak je FBI, s obzirom na to da je Čaplin od početka bio pod prismotrom zbog svojih levičarskih uverenja, došao do toga da je njegovo pravo prezime Torštajn. Čaplin je indirektno podržavao taj mit, nije se izjašnjavao o njemu, ali bi se njegovo poreklo pre moglo tražiti među engleskim Romima“, napominje Jović.
Među brojnim fenomenima proisteklim iz Čaplinovog kulta jeste i ogroman broj podražavalaca. Širom sveta snimane su filmske imitacije ili plagijati Čaplinovih ostvarenja, a organizovana su i bezbrojna takmičenja Čaplinovih imitatora.
„Postoji anegdota da je na jednom od takvih takmičenja održanih u Francuskoj, navodno, učestvovao i sam Čaplin i — izgubio. Ruski avangardisti su to objašnjavali činjenicom da se Čaplin ne da imitirati, te da ni on sam ne može sebe da imitira. Prema jednoj drugoj verziji, glavnu nagradu na jednom takvom takmičenju osvojio je njegov stariji brat“, priča Jović.
Pokretač društvenih promena
Čarli Čaplin je svojom filmskom personom i autorstvom oživeo brojne predstave kolektivnog nesvesnog.
„Dadaisti i rani nadrealisti obožavali su njegovu amoralnu, ili nemoralnu crtu. On je po strukturi svog lika hobo, lutajući besposličar koji ide Amerikom u potrazi za poslom ili lakom zaradom, bez mnogo truda. Od njega se očekuje da ukrade slatkiš detetu, da napravi neku pakost, da se ponaša neprikladno prema damama, da maltretira predstavnike građanske klase. Rusi i francuska škola su u Čaplinu videli izuzetnu, kreativnu mehaniku biopokreta, nešto što bi moglo da posluži kao škola budućim glumcima, ne samo filmskim nego i pozorišnim. Za Boška Tokina i mnoge naše avangardiste Čaplin je bio predstavnik nove umetnosti i evropejstva u SAD“, navodi Bojan Jović.
U srpsku književnost, umetnost i kulturu Čaplin je ušao proaktivno, što znači, kako objašnjava autor monografije, da naši umetnici i avangardisti nisu bili samo „puki primači uticaja“. Čaplin je nadahnjivao stvaraoce poput Boška Tokina, Ljubomira Micića, Rastka Petrovića, Dušana Matića, Stanislava Vinavera i mnogih drugih, koji su mu posvećivali ne samo svoje stihove nego i brojne teorijske radove i umetničke manifeste.
Kasnije, kada je Čaplinovo delo postalo umetnički zrelije, kada je ublažio svoje stavove i počeo da snima duže filmove, pojavile su se nove, sentimentalističke interpretacije njegovog lika i dela, kako kod evropskih, posebno francuskih umetnika, tako i kod latinoameričkih stvaralaca. „Naišao je i na veliku kritiku nadrealista, koji su mu zamerali to što je postao ’plačisunđer‘, socijalni klovn koji prima ordenje, ruča i večera sa zvaničnicima i uglednicima i koji je izdao svoje rane ideale“, napominje Jović.
Nemački avangardisti su, međutim. smatrali da Čaplin nije samo umetnik nego i mogući pokretač društvenih promena. „Ekspresionisti, poput Ivana Gola i Georga Grosa, imali su ideju o izrazitom društvenom potencijalu Čaplina, jer on deluje kao subverzivna sila koja predstavlja potlačene mase. U jednom periodu je i Maksim Gorki izražavao ideju da je Čaplin upravo predstavnik radničke klase, odnosno malih ljudi“, navodi Jović.
Čaplin je neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata snimao filmske satire u kojima je ismevao omražene ličnosti iz tog perioda, a posle rata su mu meta bili i mnogi američki političari, što je na njega bacilo sumnju da je blizak komunistima. U filmu „Moderna vremena“ (1936) prikazao je siromašne radnike koji žive u teškim uslovima, u „Velikom diktatoru“ je žestoko kritikovao nacizam, dok je u crnoj komediji „Gospodin Verdu“ (1947) izrazio kritičke poglede na kapitalizam.
Zbog „antiameričke delatnosti“ našao se na crnoj listi ozloglašenog Džeja Edgara Huvera, koji je naredio FBI da vodi tajnu istragu o njemu. Vrhunac rata s „lovcem na crvene veštice“ dogodio se 1952. godine, kada je Čaplin otputovao u kraću posetu Engleskoj. Huver je to putovanje iskoristio da mu zabrani ponovni ulazak u SAD. Filmski genije se nastanio u Švajcarskoj, a u SAD je ponovo otišao samo jednom, 1972. godine, da bi primio Oskara za životno delo. Satirični prikaz američkog straha od komunizma tokom Hladnog rata Čaplin je dao u filmu „Kralj Njujorka“ (1957), koji je u Americi bio zabranjen sve do 1973.
Genije koji, ipak, ne bledi
Čaplinov Skitnica postao je deo kulturne istorije i prepoznatljiv je čak i onima koji nisu pogledali nijedan njegov film. Zbog toga gotovo šokantno zvuči priča o iskustvu našeg uglednog pisca Vladimira Pištala koji je, nameravajući da svojim studentima na jednom američkom univerzitetu predaje o Čaplinu, otkrio da oni nikada nisu čuli za njega.
Bojan Jović, međutim, smatra da je verovanje da su ranija vremena bila sretnija, jer su svi bili obrazovaniji, samo plod naše idealizacije.
„Bojim se da nije tako i da je Gausova kriva uvek bila prisutna. Kultura je pamćenje, i ovo što mi radimo jeste osvetljavanje jednog razdoblja na način koji nikada dosad nije bio urađen. Ono što je bitno jeste da postoje ljudi koji će i znati ko je Čarli Čaplin i prepoznati ogromnu količinu i ozbiljnih, i anegdotalnih činjenica koje postoje u ovoj studiji. Ovo je mali prilog borbi za očuvanje tog pamćenja, odnosno kulture“, zaključuje naš sagovornik.
