Topljenje leda poseban je fenomen 21. veka, a primeri ledenih površina koji nestaju sve su češći.
Naučnici nude i niz primera kako topljenje lednika utiče i kako bi moglo da utiče na okolinu, pa su tako objavili i informaciju da bi topljenje leda moglo da izazove otpuštanje zakopanog zračenja, prenosi hrvatski „Ekspres“.
Tragovi prirodne radijacije postoje, ali naučnici su tražili primere zračenja koje su izazvali ljudi.
„To su neke od najvećih nivoa radijacija u prirodi izvan zona nuklearnog isključenja“, kaže Karolin Klejson sa Univerziteta Plimut.
Radijacije od ljudske ruke, poput onih u nuklearnoj katastrofi u Černobilju 1986. i nesreće u Fukušimi 2011. godine, odlaze u atmosferu.
Tu je niz radioaktivnih elemenata, poput radioaktivnog cezijuma, zbog kojeg se ljudi razboljevaju, a od posledica izlaganja čak i umiru, piše „Popular mehaniks“.
Nakon katastrofe u Černobilju takvi oblaci su putovali širom Evrope. Nošene kišom čestice su stigle i do Velike Britanije. Smrzavanjem te kiše nastao je led, u kojem su čestice ostale zarobljene.
„Radioaktivne čestice jako su lagane, pa se putem atmosfere mogu transportovati do dalekih lokacija. Kiša ih spira, ali sneg ostaje u ledu decenijama, a prilikom topljenja ulazi i u tlo“, kaže Klejsonova.
Ono što se događa s prirodom može se videti i na primeru divljih svinja u Švedskoj u kojima je 2017. godine pronađena radijacija 10 puta veća od normalnih nivoa.
Tragovi te radijacije koju su uzrokovali ljudi mogu se videti jako dugo vremena, pa se tako u ledu nalaze ostaci radijacije ne samo iz nuklearnih katastrofa, već i od upotrebe nuklearnog oružja, posebno iz razdoblja testiranja istog tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.
„U jezgru sedimenta videćemo jasan znak Černobilja, ali se takođe može videti i prilično definisan šiljak oko 1963. godine iz razdoblja testiranja teškog naoružanja“, naglašava Klejsonova.
Radioaktivni elementi imaju različite životne vekove. Plutonijum 241 može „živeti“ 14 godina, dok sintetički hemijski element americijum 241 ima životni vek od 423 godine.
U ledu može ostati jako dugo, a širi se prilikom topljenja. Klejsonova ga je nazvala „posebno opasnim“, bez obzira što ne postoji puno podataka o njegovoj mogućnosti širenja u prehrambenom lancu.
U nauci je danas popularna ideja da su ljudi trajno izmenili stavove o tome kako Zemlja funkcioniše kao živi ekosistem.
Potraga za radijacijom zakopanom u ledenom tlu i sedimentu mogla bi da ponudi i snažnije dokaze tih promena.
„Ti materijali produkt su onoga što smo ostavili u atmosferi i pokazatelj su kako naše nuklearno nasleđe nije nestalo, već je i dalje tu. Važno je da ga proučavamo, jer je to trag onoga što ostavljamo u prirodi“, ističe Klejsonova.
