Srpska redakcija Sputnjika laureat je specijalnog priznanja. Od dvanaest TV reportaža koje su ušle u najuži izbor za nagrade, čak tri su iz redakcije Sputnjik: „Decu ti neću oprostiti“, „Kako je Tramp pohodio Veles“ Tanje Trikić i „Živ sam da im i ovakav smetam“ Senke Miloš.
Nagrađena reportaža
Toga marta 1999. godine, kada se dogodila NATO agresija na moju zemlju, imala sam tek navršenih osam godina, pohađala sam drugi razred osnovne škole i bila isuviše mala da bih shvatila šta se dešava, ali dovoljno velika da bih se plašila i da nikada ne zaboravim.
Mislim da je svoj deci tada baš kao i meni prvi zvuk sirene za uzbunu bio jako uzbudljiv i interesantan. Ali kada su nam roditelji objasnili da taj zavijajući ton upozorava na veliku opasnost, pomislili smo da se među dobra morska stvorenja iz „Male sirene“ umešala neka mnogo zla Ursula, pa smo počeli da se plašimo i brinemo ko će pobediti. Sirene iz „Male sirene“ ili će morati da im priteknu upomoć i one iz „Petra Pana“!
Dok su se crtane sirene borile među sobom, ja sam moju mamu, pod tom groznom muzikom kada su padale bombe i nadletali avioni, jedne noći poslala po svoju omiljenu igračku, mišicu Micu, jer bez nje nisam mogla da zaspim u skloništu, bilo me je strah. A moje vršnjakinje iz Murina, malog mesta na severu Crne Gore, koje su baš toga dana otišle da kupe šećer za kolač koji im je mesila baka, ubio je bombarder kojem je na komandnoj tabli seoska prodavnica pod Čakorom bila vojna meta. U prodavnici je u tom trenutku bilo troje dece i troje odraslih. Ukupno šestoro mrtvih!
Bombe su tresle zemlju, njima veštački izazvani zemljotresi dodatno — baš jako. Ljuljalo je kao na vrteškama u američkom Diznilendu, koji je u tom trenutku bio prepun razdraganih i veselih mališana. I mi smo bili veseli, istina, malo začuđeni što nam mame uspaničeno oblače garderobu naopako i noću nas dižu da nas vode u skloništa, ali baš je ljuljalo!
Ja sam imala pametnija posla nego da obraćam pažnju na zemljotres. Bojila sam Diznijevu bojanku „Kralj lavova“ i super mi je odgovaralo što se dečja stoličica ispod mene šeta levo-desno, to mi je pomagalo u mom umetničkom nadahnuću. I taman kada sam stigla do lavove grive, mama je počela da viče: „Brzo, idemo u sklonište.“ Do danas ne znam na koga je sve u tom trenutku bila ljuta i ogorčena.
Mislim da je upravo tada i mala, trogodišnja Milica Rakić sedela na noši i bojila neku sličnu bojanku, dok joj je mama spremala toplu postelju u koju je nikada nije spustila.
Oko 21 sat tog kobnog 17. aprila sirene su označile vazdušnu opasnost. „Milosrdni anđeo“ je krenuo u još jednu genocidnu misiju. Ni pola sata nakon toga, raketa pogađa kuću porodice Rakić u Batajnici… Ubija devojčicu koja nije bila ni svesna da se oko nje odvija rat, trogodišnju Milicu Rakić. U proleće, kada se sve rađa, Milica je umrla. Mala Milica je bila na noši u kupatilu… Mama ju je samo na tren ostavila kako bi joj pripremila krevet za spavanje. Međutim, nije ni znala da će taj krevet ostati prazan i da će njena ćerka zauvek zaspati sama.
Do tada se nikada nisam vozila vozom. Roditelji su mi čvrsto obećali da ćemo toga leta železničkom prugom otići do mora. Naravno, nismo! Posle su govorili: „Vozom, pa da budemo kolateralna šteta!“
Na putnički voz koji je prelazio preko železničkog mosta na Južnoj Moravi u Grdeličkoj klisuri 12. aprila 1999. godine avion NATO pakta ispalio je četiri rakete. U eksploziji i plamenu od ovih pogodaka izginulo je i povređeno mnogo putnika. Tačan broj poginulih i ranjenih do danas nije sa sigurnošću utvrđen. Pronađeno je devet leševa i još četiri dela ljudskog tela, a mnogi se vode kao nestali. Među identifikovanim poginulima je bilo i dece i trudnica.
Do danas, a evo prošlo je 20 godina, nikada nisam putovala vozom, čak ni do mora, jer mi je od tada ostalo da vozovi voze u smrt.
Najmlađa žrtva NATO bombardovanja je jedanaestomesečna beba Bojana Tošović iz Merdara kod Kuršumlije, koju je u noći između 10. i 11. aprila 1999. NATO ubio u očevom zagrljaju. Zašto je malo selo Merdare uoči Vaskrsa 1999. godine zasuto kontejnerima kasetnih bombi? Zašto su tomahavcima gađane kuće u Murinu, kada u tom kraju ne postoji nijedan vojni objekat? Zašto Bojana nije dorasla do bojanke? Zašto Milica nije stigla do Diznilenda ili vozom otišla na more? ZAŠTO?
Dvadeset godina kasnije još uvek nije utvrđen tačan broj mojih vršnjaka koje je svojim krilima odneo „Milosrdni anđeo“ kao kolateralnu štetu. Prema srpskim izvorima, stradalo je 89 dece.
Te 1999. bila sam isuviše mala da shvatim, ali dovoljno velika da zapamtim.
