Samo zbog nje iz Velike Hoče svakodnevno je dolazio da je podučava Vuko Danilović, profesor sociologije i filozofije.
Već tri godine, međutim, školska klupa u Svetom Đorđu je prazna. U Prizrenu, gradu koji danas vri od života, ima osmoro srpske dece, ali ona su mala i ne idu u školu, a Milica već tri godine, od petog razreda, pohađa nastavu u osmogodišnjoj osnovnoj školi u Velikoj Hoči.
Dugo paradigma sudbine Srba na KiM, priča o maloj Milici, kako su je mediji „krstili“, kao da pada u zaborav, a u stvari se ništa u njenom životu i bitno nije promenilo.
Sa majkom Evicom živi od ponedeljka do petka u iznajmljenoj kućici u jednoj od praznih uličica Velike Hoče u kojoj živi oko 600 Srba, a preko vikenda ide kući u Prizren.
Milica voli svoj grad, ali za nju osvetljene ulice, puni kafići, poslastičarnice, bioskopi, škole ne znače mnogo.
Ona je u ovom gradu od rođenja sama. Nisu je, kao ni druge Srbe, želeli ovde, gde danas živi više od 220.000 ljudi, uglavnom Albanaca, i samo tridesetak Srba.
Sada možda Milica više nikome ni ne smeta, ali njoj treba pun život, a ovde ga može tražiti samo u okruženju svojih sunarodnika i u okviru svog jezika.
U Velikoj Hoči smo je lako pronašli, piše Tanjug. Ovde se svi znaju lično, a i nema mnogo dece. Ali da su brojke relativna stvar, potvrdila je Milica.
„Ovde ima više dece. Došao nam je i novi drugar u razred i sada nas je četvoro, a u petom i šestom nas je bilo troje“, govori Milica o svom odeljenju sedmog razreda i školi u kojoj ukupno ima 52 učenika.
Kaže i da je „mnogo lepše sa decom, nego bez dece“.
„Pošto nas više ima, lepše mi je i na fizičkom. Nekada igramo fudbal, košarku, nekada odbojku“, priča Milica i deli svoje iskustvo o druženju s dečacima.
Priča kako se dečaci malo ljute na devojčice, pošto ne igraju fudbal dobro kao oni.
„Dobra sam i u fudbalu. Kada igramo s nekim ko igra bolje, tada smo jači, a ako se podelimo na slabije, onda slabije igramo“, zaključuje veoma ozbiljno svoju analizu igre i motiva.
Sada već tinejdžerka, Milica svakog vikenda ide u svoj dom u Prizren, gde je rođena, gde su ona i njena majka proživele najteže godine u ovom gradu posle rata 1999. godine, bez rodbine i bez prijatelja, okružene podozrenjem i nenaklonošću komšija i sugrađana Albanaca.
Tamo je željno očekuje i „njen“ deda, plemeniti Albanac Adam Mujović (89), koji je brigu o Milici i Evici preuzeo onog momenta kada je preko prijatelja pokojnih roditelja njene majke saznao da je ova mlada žena ostala sama u roditeljskom stanu i da je, pošto se posle pogroma 17. marta 2007. vratila iz baze Kfora, izložena teroru brojnih sugrađana.
Milica je rođena godinu dana kasnije i nije upoznala život u slobodi. Ona i njena majka godinama nisu izašle iz stana bez pratnje dede Adama, dugo je on bio jedini Miličin drug, igrao se s njom, vodio je u grad i uvek voleo bezgranično.
I dalje mu je, priča, ona najdraže unuče, a ima ih petoro rođenih.
Iščekuje je s nestrpljenjem svakog petka posle podne, kada dolazi kući preko vikenda.
Zbog Milice je prešao i na pravoslavnu veru, jer crkva je Milici i Evici u njihovom samotnom životu u Prizrenu, od momenta kada je obnovljena Bogoslovija, bila jedino mesto za utehu, razgovor i druženje.
U Bogosloviji, koja je obnovila rad 2011. godine, Milica je dobila i školu i učitelja i drugare, mlade bogoslove.
Oni koje je poznavala dok je išla u školu sa njima, kaže, sada su otišli.
„Sada polako odlaze oni koje sam poznavala i dolaze novi. I dalje se družim sa onima koji su peta godina i koje poznajem, ali polako odlaze ti stariji, jer oni završavaju Bogosloviju i neki će da budu sveštenici“, priča i kaže da ona i dalje nema vršnjake u Prizrenu.
„Tu su popadijina deca i deca drugih nastavnika, ali nema dece koja su moje godište. Sve su mala deca“, predočava Milica Đorđević sliku života trinaestogodišnje tinejdžerke sa Kosova i Metohije, koja je rođena u gradu dve godine posle martovskog pogroma u kome su osim svih objekata Bogoslovije izgoreli i konaci manastira Svetih Arhangela kod Prizrena i Crkva Bogorodice Ljeviške iz 14. veka.
Sada je već otkrila prednosti škole u Velikoj Hoči, ali i ograničenja.
„Nema puno toga što bih mogla da radim, da treniram. Bilo je nešto za karate, ali i to su ukinuli, nema posebno da se trenira ni fudbal. Samo na fizičkom možemo da igramo“, priča i dodaje da „sa strane ponekad dođu i prikazuju se filmovi, inače ništa drugo nema“.
Ponekad negde otputuje kada pozovu srpsku decu sa Kosova. Bila je u Republici Srpskoj, prošle godine u Beogradu.
Volela bi, kaže, opet: „Nisam bila skoro, a volela bih da opet obiđem zoološki vrt“.
Iščekuje i ekskurziju.
„Neko ide na Taru, neko na Durmitor, a neko u Prijedor. Ja sam odlučila da idem na Durmitor, pošto mi deluje zanimljivo, jer sam prošle godine bila u Bijeljini“, kaže.
Milica je skromna i tiha devojčica. Nije stidljiva, ali nije brbljiva. Priča sporo, kao da dugo razmišlja kako da prenese istinito svoja osećanja i svoje razmišljanja i insistira na onome što u njenom sistemu vrednosti zauzima najznačajnije mesto, piše Tanjug.
Kaže da joj je u Velikoj Hoči lepa škola, jer je velika, ali i crkve.
„Crkva iz 13. veka koja je veoma interesantna, crkva Svetog Nikole. To je moja krsna slava i lepo je da je ja obilazim“, kaže.
Dok je bila mala i na beogradskim ulicama srela prvi put Deda Mraza vodila je unutrašnjhu borbu oko njegove uloge u životu dece i vere u Svetog Nikolu kao zaštitnika najmlađih i uspela je tada da ih pomiri zaključkom: „Deda Mraza treba da volimo, a u Svetog Nikolu da verujemo“.
Na pitanje u kakvim je odnosima sada s Deda Mrazom i Svetim Nikolom, a ona kaže: „To je samo za malu decu, ali ipak postoji to ako hoćemo da budemo srećni za Novu godinu, ali ipak naš Sveti Nikola Čudotvorac čuva decu“.
Na kraju je dodala i da to što je ona u Velikoj Hoči nije samo zbog toga što ona i njena majka nemaju izbora, nego možda i zbog nečeg značajnijeg:
„Nas čuvaju sveci i svetinje na Kosovu, pošto su svi oni živi, a sve dok mi ovde čuvamo naše manastire i zadužbine, i sveci kroz njih žive ovde“.
