Početak 2019. godine je obeležio talas nemira u severnoj Africi koji je podsetio na „arapsko proleće“ iz 2011. godine. Prvo je ustao Alžir, nakon što je prestareli i bolesni Abdulaziz Buteflika objavio da će se kandidovati za peti mandat. Maltene u isto vreme uskomešao se i Sudan, gde su demonstracije dovele do smene predsednika Amira Bašira, a vlast je preuzela vojska. U Libiji je dotle general Halifa Haftar, komandant Libijske nacionalne armije, krenuo u ofanzivu na Tripoli s namerom da ujedini zemlju koja se od pada Muamera el Gadafija nalazi u haosu.
Zajednički imenitelj ova tri događaja je vojska. U sve tri države odlučujuću ulogu u događajima imaju pripadnici vojnih struktura.
Sredinom prošlog veka, vojska je na severu Afrike i Bliskom istoku, uz podršku naroda, već jednom uzimala vlast u svoje ruke, zbog čega i sada postoje neka očekivanja da bi armija mogla da odigra neku stabilizirajuću ulogu u ovom regionu.
U mnogim državama tog regiona čest je slučaj da, kad ne vide druga efikasna sredstva da se situacija stabilizuje, posežu za vojskom kao pouzdanom instrumentu. Dobar primer toga je situacija u Libiji, kada države koje imaju finansijske i političke mogućnosti podržavaju maršala Haftara, kao jedinom koji ima šanse da ujedini državu, objašnjava za Sputnjik ruski ekspert Grigorij Lukjanov.
On dodaje da ovaj recept ima rezultate, što pokazuje slučaj Egipta u kojem je vojska 2012. godine smenila s vlasti predsednika Muhameda Morsija, vođu „Muslimanske braće“, i obnovila ulogu koju je imala pre „arapskog proleća“.
„U tome je situacija u Alžiru slična situaciji u Egiptu, gde je vojska tokom protesta povratila ulogu koju je izgubila nakon završetka građanskog rata, značajno ograničivši vlast predsednika poslednjih nedelja. Ona u budućnosti nema nameru da uzurpira vlast, niti da na mesto predsednika dovodi nekoga od visokih generala. Na takav način, vojska i rečima i delima pokazuje privrženost ustavu zemlje“, mišljenja je ruski ekspert.
To isto bi želela da uspostavi i Libijska nacionalna armija. Međutim, ovde je situacija malo drugačija — general Halifa Haftar ne predvodi regularnu vojsku.
„Libijska nacionalna armija nije regularna vojska, već skup različitih trupa koje je ujedinio maršal Haftar i njegove pristalice poslednjih pet godina. Regularnu libijsku vojsku ne priznaju mnoge snage u zemlji, ne samo političke, već i obično stanovništvo“, navodi on.
Situacija u Sudanu je slična onoj u Libiji. Na čelo države došao je prelazni vojni savet koji samo nosi naziv „vojni“, jer u njemu sede ljudi u uniformi.
„Oslonac im nije kadrovska vojska, već bivša milicija, takozvana paravojna formacija Džandžavidov, koja je odnedavno integrisana u Oružane snage, a koja je učestvovala u nizu regionalnih konflikata i sada predstavlja regularnu vojsku. Ona je vrlo samostalna, ima sopstvene izvore prihoda i to van države“, razjašnjava nam Lukjanov.
Za ove tri države, po mišljenju ruskog eksperta, Egipat može da posluži kao model, gde vojska nije samo instrument osiguranja bezbednosti spolja, već i neka vrsta socijalne i političke korporacije koja ima sopstvene socijalne i karijerne lestvice, sopstvene ekonomske resurse unutar zemlje, garantovanu pravnu bazu.
„Takva institucija može da štiti državu, režim, od pretnji koje dolaze kako spolja tako i iznutra. Egipatski model se pokazao efikasnim i danas, kada se Egipat oporavlja nakon ’arapskog proleća‘ i kada mu politika postaje sve aktivnija. Egipat će učestvovati u procesima u Sudanu, Alžiru i Libiji, pokušavajući da povrati status regionalne sile. Te promene koje se dešavaju u Egiptu sve države regiona pažljivo prate i umnogome žele da ih podražavaju, kao alternativu haosu koji je nastao posle ’arapskog proleća‘“, objašnjava on.
Trenutno, Egipat pokušava da povrati status regionalne sile, između ostalog jačajući vojni potencijal. Na taj način, po mišljenju mnogih eksperata, on ima šansu da stvori neku vrstu zone uticaja od Alžira do Sudana.
