Kada su 19. aprila 2013. godine tadašnji srpski premijer Ivica Dačić i Hašim Tači u Briselu potpisali sporazum, koji će po gradu u kome je potpisan poneti i ime, na Zapadu su reagovali sa oduševljenjem.
Tako je novinar britanskog „Gardijana“ Pjotr Smolar nekoliko dana pošto je sporazum potpisan egzaltirano napisao da bez obzira što Evropa kuburi sa dobrim vestima, Briselski sporazum može da se okarakteriše kao istorijski.
„Četrnaest godina posle rata on predstavlja prvu formalnu osnovu za normalizaciju odnosa između dva suseda, definišući uslove za decentralizaciju severa Kosova naseljenog Srbima“, napisao je Smolar.
Prema njegovim rečima (iz 2013. godine), sporazum otvara evropsku perspektivu za ceo region, a posebno je naglašen uspeh evropske diplomatije na čelu sa tadašnjom visokom predstavnicom za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Ketrin Ešton.
Međutim, već se po licima potpisnika moglo videti da sporazum neće biti duga veka. Kao što i nije bio. Na šestogodišnjicu potpisivanja dokumenta koji je ocenjen „istorijskim“, slobodno se može reći da od njega nije ostalo ništa.
Da tako stoje stvari i da u postojanost Briselskog sporazuma ne veruju čak ni zvaničnici EU, može se zaključiti i iz očajničke želje Federike Mogerini, koja je na mestu visoke predstavnice za spoljnu i bezbednosnu politiku EU nasledila baronesu Ketrin Ešton, da Srbija i Kosovo potpišu „sveobuhvatan i obavezujući sporazum“ pre isteka njenog mandata u maju.
U petnaest tačaka Briselski sporazum je predvideo okupljanje opština sa srpskom većinom u zajednicu, kasnije nazvanu Zajednica srpskih opština, koja bi, iako podložna kosovskim zakonima, imala ovlašćenja u oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva i urbanizma.
Iako je trebalo da policijske poslove po slovu sporazuma preuzme Kosovska policijska služba (KPS), njen komandant bi na severu trebalo da bude Srbin, a da sastav policije u srpskim oblastima odražava etničku strukturu. Slično je predviđeno i kada se govori o sudovima. Sporazum je predvideo otvaranje odeljenja kosovskog apelacionog suda u Severnoj Kosovskoj Mitrovici, a sudije je trebalo da budu pretežno srpske nacionalnosti.
Kamen spoticanja postala je Zajednica srpskih opština, koja do danas nije formirana, jer su političke vođe kosovskih Albanaca na razne načine minirale ovaj deo sporazuma. Kosovski ustavni sud proglasio je ovaj deo sporazuma neustavnim, a pred formiranjem ZSO nalazile su se i političke prepreke — među kosovskim Albancima nije bilo političke volje da se ZSO formira.
Zapravo, Briselski sporazum nije rešio nijedno krucijalno pitanje važno za normalizaciju odnosa između Srba i kosovskih Albanaca. Za zvaničnike srpske države Hašim Tači je bio i ostao predsednik privremenih kosovskih institucija, a Kosovo i Metohija su deo Srbije.
Sa druge strane, za albansku političku elitu sa KiM Briselski sporazum bio je samo još jedan korak u priznavanju političke legitimacije kosovske nezavisnosti — energetski sporazum, sporazum o pozivnom broju, sporazum o sudovima, kao i deo Briselskog sporazuma o održavanju lokalnih izbora u srpskim zajednicama po kosovskim zakonima samo je trebalo da posluži tom cilju.
Tači i drugi kosovski političari su se nadali da Srbija neće sprečavati učlanjenje Kosova u međunarodne institucije. Međutim, Srbija nije odustajala od odbrane svoje teritorije.
Iako je Dačić, suočivši se sa brojnim kritikama zbog potpisivanja Briselskog sporazuma, izjavljivao da se radi o najboljoj ponudi koju je Srbija mogla da isposluje, naša zemlja nije odustajala od odbrane svog integriteta. Uspesi postignuti prilikom pokušaja Kosova da se učlani u Unesko ili Interpol rečito govore o tome.
Mrtvački kovčeg Briselskom sporazumu na kraju je skrojen u Prištini odlukom da kosovski Albanci otpočnu ekonomski rat protiv Srbije uvođenjem carina od sto odsto na srpsku robu.
Posle tog poteza su svi napori da se dijalog nastavi prekinuti. U međuvremenu, desetak zemalja povuklo je priznanje kosovske nezavisnosti, a kosovski zvaničnici na čelu sa prištinskim „ministrom spoljnih poslova“ Bedžetom Pacolijem ispadali su komični kada su po holovima zgrada međunarodnih institucija „lobirali“ za kosovsku nezavisnost i učlanjenje Kosova u međunarodne institucije.
Istovremeno, u javnosti su se pojavile i ideje o razgraničenju Srba i Albanaca, kao i o razmeni teritorija, a dijalog je, sa sve većim mešanjem SAD i Rusije, počeo da izmiče iz ruku EU, čime su snovi Mogerinijeve o tome da će baš ona biti zaslužna za kraj poslednjeg balkanskog konflikta konačno raspršeni.
Pred srpskom državom i političkom elitom kosovskih Albanaca tako se otvorilo novo poglavlje, u kome se konačno rešenje kosovskog pitanja ne vidi na horizontu. Srpski zvaničnici, koji su se prilikom potpisivanja sporazuma pravdali da se radi o najboljoj mogućoj ponudi u tom trenutku, uspeli su da situaciju donekle preokrenu u svoju korist, a kosovski Albanci, zahvaljujući nervoznim potezima i neispunjavanju odredaba Briselskog sporazuma, sve češće su prinuđeni da igraju ulogu negativaca.
Daleko od toga da je Srbija uspela da iz političke agende glavnih zapadnih zemalja izbriše podršku kosovskoj nezavisnosti, ali posle dugog zastoja i uspeha kosovskih Albanaca, vreme u kome kosovski Albanci ne pristaju na formiranje ZSO i otpočinju ekonomski rat protiv Srbije, uz isticanje maksimalističkih ciljeva u pregovorima (kosovski parlament je usvojio Platformu o pregovorima sa Beogradom, u kojoj je kao krajnji cilj zacrtano srpsko priznavanje nezavisnosti), srpska pozicija se u pogledu Kosova i Metohije znatno popravila.
Vreme i događaji su pregazili Briselski sporazum. Sada je ostalo samo pitanje kako nastaviti dijalog, pošto niko od zainteresovanih strana ne smatra da su status kvo i zamrznuti konflikt rešenje. Međunarodna konferencija o kosovskom problemu, nezvanično najavljivana nekoliko puta, nije ni na vidiku. Jedino je sigurno — Brisel više neće biti jedina adresa na kojoj će Beograd i Priština razgovarati.
