Ne mnogo po dobijanju nagrade „Ivo Andrić“, koju mu je dodelio Institut za književnost iz Andrićgrada, pesniku Rajku Petrovu Nogu pripalo je još jedno priznanje — nagrada „Jelena Balšić“ za 2019. godinu, koje mu je svečano uručeno u prostorijama Srpske književne zadruge.
U obrazloženju žirija između ostalog se kaže da je laureat ne smo plodotvorni pisac, već i „posvećen, uspravan i dostojanstven čovek“.
Po svečanom uručenju, još vidno uzbuđen zbog snažnih reči kojima je okarakterisano njegovo stvaralaštvo, Rajko Petrov Nogo, govoreći za Sputnjik, ne krije sopstvenu tronutost.
„Ja mislim da su se duhovni ljudi koji o ovome odlučuju malo prepali da im ne umaknem, pa su zato požurili da mi dodele ove nagrade“, kaže Nogo. „Ja sam danas bio tronut i teško sam uzdržavao suze, jer — što rekao Stevan Raičković — što stariji, to lakši na suzama. Stevan mi je govorio da on plače i na reklami. Ja se nadam da neću stići do tih godina da plačem na reklami. Ali danas su kazane krupne reči i ako je pola od toga tačno — ja sam svoje završio. I mogu mirno da odem tamo gde sam naumio.“
Opevajući lične, ali i udese naroda kome pripadate, decenijama ste bili „nedremano oko“ srpske poezije, kako se i zove jedna vaša pesnička knjiga. Šta je bilo bolnije opevati: ličnu ili kolektivnu nevolju?
— U mladosti, pogotovu u detinjstvu, bilo je razume se, teže ovo lično, a u zrelosti — ovo drugo, nacionalno. Kada je sedamnaestoglava aždaja krenula na nas i kada nas je bombardovala i skoro uništila, čije posledice imamo i danas, gde su nas milosrdno zaprašivali obogaćenim uranijumom, ja sam se tada demonstrativno šetao po Banjici, dok su oni bombardovali. Znao sam da me neće pogoditi, jer mi nije bilo još došlo vreme. Imao sam još da uradim štogod. Sad već nemam takav osećaj, to da ima šta da uradim…
Da li Vas je možda i onaj Vaš naslov „Ne tikaj u me“ štitio od tih milosrdnih bombi?
— Nije isključeno. Taj zapis sa stećaka u knjizi sam razigrao u raznim pravcima. A on je elementarno značio: ljudi su mislili da su se naši stari pod te stećke zakopavali sa zlatom i draguljima, pa su raskopali grobnice ne bi li to našli. Otuda je to upozorenje „ne tikaj u me“.
Rekli ste jednom: „Taj sam koji jesam, ne menjam zemlju, ne menjam jezik, ne menjam ženu…“. I dalje ništa ne menjate, uprkos iskušenjima. Koliko Vas je to koštalo?
— Nije me koštalo, ispunjavalo me je zadovoljstvom. Biti taj koji jesi — u tome je cela stvar. Mi imamo sad celu ovu situaciju u kojoj je glavna stvar promeniti svest i biti onaj koji nisi. I toliko je već onih koji nisu i ja im nimalo ne zavidim. Prezirem ih.
Oni neće stići u nastavak knjige „Zapiši to, Rajko“, ali koliko je onih koji čekaju da budu deo te Vaše priče?
— Što god pišem, pišem malko razroko. S jedne strane je ono o čemu pišem, ali tu je i ono drugo pored, na što bi se moglo odnositi. Poezija je uvek dvoguba. I višesmislena. Ko aktivira te slojeve može u nekom trenutku da bude i zadovoljan. Ako tako čega ima — zadovoljnih pesnika.
Šta je bilo najbolnije da ste stavi u sonet, koja istina do koje je došla Vaša poezija se najviše opirala da se smesti u stihove?
— Najviše se opiralo kada sam pokušao da napravim sonet o nevesinjskim jedincima, o njih sedamdeset poginulih u mitrovdanskoj ofanzivi. Sad zamislite sedamdeset jedinaka koje je onaj visoki Jedinac povukao ka sebi. I stavio ih s desne strane sebe. Uz grčku pomoć tu su napravili crkvu i njihova imena upisali u kripti. Taj broj imena je bio nepodnošljiv. I ja o tome ni danas ne mogu govoriti…
