Samohrana majka Julijana Terek izbačena je sa sinom na ulicu iz prostorija jedne mesne zajednice u Beogradu pre nepune dve godine. U toj baraci živela je dve i po decenije, sa papirima koje je, kako navodi, od države dobila još po raspadu Jugoslavije.
„Pakao kroz koji prolazim najbolje opisuje činjenica da trenutno na neki način i ne postojim, jer nemam prijavu boravka“, kaže ona za Sputnjik.
„Šetali su me od SUP-a do Centra za socijalni rad, načelnica mi je rekla, citiram: ’Da vi spavate ispod mosta, da živite u nehigijenskom naselju ili da ste Romkinja, mi bismo rešili vaš slučaj‘. A samo sam tražila prijavu boravka. ’Ništa od toga, jer zakon nije predvideo rešenje za ovakve kao što ste vi, nažalost. Takvih je sve više‘, rekla mi je“, priča Terekova.
Po struci slikar — keramičar, Julijana se ceo život bavi izradom, prodajom i iznajmljivanjem kostima, taj posao sada ne može da radi, jer kod prijatelja kod kojih trenutno boravi nema prostora, a uverila se i da je klijenti izbegavaju, nakon što su je videli u novinama okruženu policijom.
Kod prijatelja ne želi da se prijavi, ne želi da im pravi probleme, jer kako objašnjava, sada je proganjaju zbog tužbi u vezi sa stanom iz kojeg je izbačena. O manjkavosti zakona države, koja bi trebala da je štiti, kaže, najbolje govori i optužba za bespravno bogaćenje, jer je uzurpirala opštinski prostor. Kao da sam u nekom Orvelovom delu, navodi ona za Sputnjik.
„Mogu da se prijavim kod prijatelja, ali ako dođu i ne nađu me na toj adresi, biću prekršajno kažnjena sa 30.000 dinara“, priča i dodaje da bi, da ima taj novac, iznajmila stan.
U Gradskom centru za socijalni rad podsećaju da pravo na socijalnu zaštitu imaju svi pojedinci i porodice kojima je neophodna društvena pomoć i podrška, bez obzira na koji način su dospeli u tu situaciju. Ako ispune kriterijume, oni imaju pravo na jednokratnu i druge vidove socijalne pomoći, a mogu i da podnesu zahtev za smeštaj u prihvatilište ili dom za stare.
„Centar ne može da reši stambeno zbrinjavanje građana koji na ovakav način ostanu bez doma, jer ne poseduje nikave stambene jedinice, niti je stambeno zbrinjavanje u tom smislu u delokrugu našeg rada“, stoji u odgovoru Sputnjiku.
U odbranu Julijaninog prava na dom stalo je Udruženje građana „Krov nad glavom“, koje javnosti i državi pokušava da objasni da mora da nađe način da pomogne, jer je na ulici, zbog lošeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, sve više ljudi.
„Jasno je da se socijalni problemi ne rešavaju u izvršnom postupku, zato smo Ministarstvu pravde podneli predloge za izmenu Zakona, a glavni zahtev je da izvršni postupak ne uvećava problem“, kaže za Sputnjik aktivista organizacije Ivan Zlatić.
„Tražimo da se izvršenje ne može sprovoditi na onoj nepokretnosti koja ima funkciju doma. Na drugim, naravno može, kao svuda u svetu, jer neki ljudi imaju po tri, četiri stana, poslovni prostor, vikendicu. Uskoro će predlog izmene Zakona Ministarstva pravde biti gotov, pa ćemo videti da li su to uvrstili ili ne“, objašnjava Zlatić.
On dodaje da ta organizacija nije nastala kako bi se bavila izvršnim postupkom i po ulicama branila pravo na dom, što sada čini. Okupili su se posle usvajanja Zakona o stanovanju i održavanju stambenih zgrada, koji je u mrtvo slovo na papiru pretvorio takozvano stanovanje uz podršku, stanovanje u socijalnim stanovima ili stanovanje uz uplaćivanje naknade kojom bi socijalno ugroženi platili kiriju.
„U taj zakon je stavljen samo spisak lepih želja“, ističe Zlatić.
„Apsolutno ništa nije urađeno, nisu obezbeđena sredstva da se lokalne samouprave kojima je dato da se time bave, zaista i bave stanovanjem uz podršku. Apsolutno nemaju nikakav kapacitet, niti je u najavi da će ikada biti obezbeđeni, ne postoji stambeni fond. Onaj socijalistički, jugoslovenski smo uništili, a ne postoji ni inicijativa da se ovo reši na neki drugi način“, kaže Zlatić.
On dodaje da rešenja u svetu, pa i u našem okruženju postoje, čak i bez tereta za državu. Jedno od njih je da država i od privatnih investitora kojima daje dozvolu za gradnju, traži da izgrade i po jedan socijalni stan u zgradi.
„Prema podacima Eurostata, kada je reč o kvalitetu stanovanja, već godinama na poslednjem mestu smenjuju se Srbija i Kipar. Nije ovde reč samo o ljudima koje surovo izbacuju na ulicu, stotine hiljada ljudi u Srbiji svakog meseca primorano je da bira da li da kupi lekove, hranu ili da prvo plati stanarinu ili kredit“, upozorava Zlatić.
Beskućnik Julijana Terek, koja se trudi da živi od svog rada, ipak je bila primorana da podnese zahtev za socijalnu pomoć, ali je odbijena. Zvanično objašnjenje za tu odluku nije dobila.
Oseća se potpuno nezaštićenom, gotovo da se i ne kreće, jer ako je negde zaustavi policija, mogu i da je privedu.
„Jedan od državnih službenika mi je čak rekao da, kao lice bez doma, bez prijave stana, mogu da me deportuju“, ističe.
„’Gde ćete da me deportujete? Gde‘, rekla sam mu, ’kad sam rođena ovde, imam državljanstvo, ličnu kartu‘. To je sreća što imam ličnu kartu, važeću“, naglašava, u očaju, smejući se svojoj muci Julijana Terek.
Dodaje da je svako novo izbacivanje iz doma, čiji je svedok preko medija, potrese do te mere da bi iskočila iz kože. Najviše je dirnuo nedavni slučaj devedesetogodišnje Mare Džanković, koju su izvršitelji, odnosno policajci, izneli iz kuće na nosilima.
„Malo zvuči herojski, ali verujte, ne preterujem, dala bih svoj život, ne ovako, da presečem vene u kući, dala bi svoj život negde tamo, na neki način, da se ovo više nikome ne desi“, kaže kroz suze Julijana Terek, žena bez doma i izlaza.
