General im je povremeno bacao komadiće mesa. Malo sam se naježio od prizora, ali sam ga upitao da li je to sve što je ostalo od socijalizma na avganistanski način?
Umesto odgovora počeo je da mi priča kako se školovao u Istočnoj Nemačkoj na specijalnim studijama tamošnje tajne službe ŠTAZI. I kako su tokom školovanja imali seminarski rad o tome koja su područja u Evropi najpogodnija za distribuciju heroina iz Avganistana. Kosovo je bilo na prvom, a Korzika na drugom mestu. Bio je avgust mesec 1990. Sovjeti su iz Avganistana otišli u februaru prethodne godine, a velika Jugoslavija je još postojala. Ko onda da poveruje šefu KHAD? Mislio sam da želi da me impresionira, kako to inače obaveštajci vole da rade kada su u kontaktu sa novinarima. Na rastanku mi je poklonio veliki grb tajne službe KHAD od avganistanskog crvenkastog mermera, težak 40 kilograma. Na procene generala Jakubija više nisam mislio, setio sam se toga tek kada je Avganistan kao prva zemlja u svetu priznao samoproglašenu državu Kosovo. Gde baš da to bude Avganistan? Slučajno?
Dakle, hoće li izveštaj Dika Martija od pre nekoliko godina konačno pokrenuti bilo kakvu diskusiju o simbiozi visoke politike, terorizma, trgovine drogom i ljudskim organima i špijunaže, a sve u kontekstu zapadne podrške Kosovu? Da li je Kosovo, zapravo, dokaz stvaranja paradržave uz pomoć trgovine drogom i bubrezima? Još početkom 1996. godine američka agencija za borbu protiv droge DEA opisala je detaljno u svom godišnjem izveštaju balkanski put droge. Dve godine kasnije DEA je saopštila da su kosovski Albanci postali drugi po važnosti krijumčari na balkanskom putu, švercujući heroin poreklom isključivo iz Avganistana. DEA je na svom sajtu imala odeljak koji je detaljno opisivao operacije kosovskih Albanaca vezane za krijumčarenje i trgovinu drogom. Taj odeljak sa sajta DEA je nestao, skinut je, tačno nedelju dana pre početka agresije NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine. Zašto je to urađeno i šta to govori?
U svom izveštaju o OVK i švercu heroina pre 15 godina pisao je i list „Montreal gazeta“ citirajući Majkla Levina, obaveštajnog oficira koji je za DEA radio punih 25 godina, a napustio ju je 1999, gde Levin tvrdi „kako nema sumnje da CIA zna za sve narko-veze OVK, da CIA štiti OVK na svaki mogući način i da dokle god je to tako, narko-kanali su zaštićeni od svake moguće istrage“.
Jedan drugi autor, Brent Mekoj u svojoj knjizi „Politika heroina“ iznosi detalje kako su avganistanski mudžahedini u vreme rata protiv Sovjeta u Avganistanu, istovremeno uz podršku CIA i pakistanske tajne službe ISI, na veliko trgovali heroinom, što je i dovelo do masovnog šverca droge osamdesetih godina u Evropi. Dobitnik Pulicerove nagrade Gari Veb u svojoj knjizi „Mračni savez CIA, kontraši i eksplozija kreka“ navodi kako su nikaragvanski kontraši došli do novca za svoj rat protiv levičarske sandinističke vlade osamdesetih godina zasuvši američka gradove „krekom“, vrstom droge, a sve to sa znanjem i uz pomoć CIA i DEA. Naravno, CIA je odmah demantovala Vebove tvrdnje, da bi kasnije, u oktobru 1998, ipak priznala da je 58 „najviđenijih“ kontraša imalo veze sa trgovinom droge. Jedno je sigurno, korist od narko trgovine očigledna je širom Kosova. Posledice polako izbijaju na videlo, a južna srpska pokrajina bi mogla da se razvije u neku vrstu virtuelne narko-države pred nosom vojnika Kfora i cele međunarodne zajednice. Eksploziju šverca droge olakšala je upravo disparatna struktura OVK, ona je omogućila „demokratizaciju“ krijumčarenja droge, uključujući i taj „biznis“ i obične ljude, gde opet svako daje deo svog profita lideru svog klana u OVK. Prisustvo kosovskih Albanaca, ali i Albanaca iz Albanije u krijumčarenju droge u Evropi postalo je toliko dominantno da mnogi evropski policajci za drogu već koriste termin „albanka“.
Kako je sve to moguće, plus trgovina ljudskim organima, kada su zapadne obaveštajne službe, zapravo, totalno „pokrile“ ovaj deo Balkana?
