Sputnjik je imao priliku da razgovara sa dokumentaristom koji nam je predstavio detalje svoga rada.
Gospodine Vagner, Vaša knjiga se fokusira na municiju sa osiromašenim uranijumom. Šta je posebno opasno kod takve vrste projektila?
— Uranijumska municija se proizvodi od otpada atomske industrije. Ako, na primer, proizvodite tone uranijumskog goriva za nuklearne elektrane, dobićete oko osam tona osiromašenog uranijuma. To je izvor alfa zračenja, radioaktivnog i, pored toga, izuzetno zagađujućeg. Potrebno je da se negde skladišti, a to nije baš jeftino.
Kako je moguće koristiti ga kao oružje?
— Pre 30-40 godina vojni inženjeri su shvatili da je uranijum gotovo dvostruko teži od olova. Ako projektilu sa osiromašenim uranijumom date odgovarajuće ubrzanje, on će proći kroz oklop tenka u deliću sekunde, kao i kroz betonski zid ili cement. To je, naravno, bilo važno otkriće. Pored toga, kada prodire u oklop, stvara se mnogo prašine, koja gori na temperaturi od 3.000 do 5.000 stepeni Celzijusa, spaljujući posadu tenka.
Ali pravi problem je u tome šta se dešava nakon upotrebe te municije, zar ne?
— Tačno. U pitanju je osiromašeni uranijum koji je, kao što sam rekao, izvor alfa zračenja. Prilikom gorenja formiraju se nanočestice koje su 100 puta manje od crvenih krvnih zrnaca. Na taj način se stvara, rekao bih, neka vrsta metalnog gasa koji ljudi udišu, koji zagađuje okolinu i koji se prenosi vetrom, bilo gde.
Ljudi koji ga udišu su izloženi većem riziku da obole od raka. Ove nanočestice, probijajući telo trudne žene, čak prevazilaze barijeru koja štiti bebu i utiču na njen razvoj. Takođe mogu da prodru direktno u mozak i da dođu do bilo kojeg organa kroz krvotok.
U kojim konfliktima su upotrebljeni projektili sa osiromašenim uranijumom?
— Aktivno je korišćen tokom rata u Iraku 1991. godine. Vojska je priznala da je njena ukupna količina dostigla čak 320 tona. Zatim, tokom drugog rata u Iraku, 2003. godine, tada je njegov obim dostigao 2.000 tona. Takođe i u Jugoslaviji, odnosno u Bosni 1995. godine, tokom rata na Kosovu 1999. godine i kasnije 2001. godine u Avganistanu, gde se i dalje koristi.
Koja konkretna mesta ste istraživali?
— Srbi su nam pokazali mesta gde su korišćeni ti projektili. U Iraku smo razgovarali sa lokalnim stanovništvom. Putujemo kroz mesta velikih tenkovskih bitaka. Tamo smo prikupili uzorke zemlje i prašine unutar oštećenih tankova.
Kada posmatramo tenk, može se sa sigurnošću reći da li je pogođen sa konvencionalnim ili projektilom sa osiromašenim uranijumom. Municija sa uranijumom ostavlja specifičnu prašinu koja se raznosi širom lokacije.
U svim uzorcima zemljišta pronašli smo osiromašeni uranijum, kao i uranijum-236, koji je još više radioaktivan i zagađujući. U prirodi ih je nemoguće naći, dobijaju se samo tokom proizvodnje goriva za elektrane.
