„Ti ljudi nesumnjivo poseduju velikodušnost, jednu vrstu plemenitosti koja zapravo ne pripada 20. veku. To je ono što daje nadu da bi u Španiji čak i fašizam mogao da poprimi srazmerno labavu i podnošljivu formu. Retki su Španci koji poseduju onu prokletu efikasnost i doslednost kakvu zahteva moderna totalitarna država.“
Džordž Orvel „Kataloniji u čast“
U Španskom građanskom ratu su se snage demokratije i socijalizma borile protiv fašizma i izgubile su, međutim, do fenomena da „gubitnička“ strana piše istoriju došlo je zbog toga što je za poražene to bila neka vrsta „duhovne pobede“.
„To je jedan od retkih ratova koji je uspeo da mobiliše, na strani odbrane Španske Republike, najbolje ljude svoga vremena — Pikasa, Hemingveja, Orvela… i hiljade drugih. Oni su bili jedan redak primer čistog idealizma, jedne situacije u kojoj ljudi odlaze da poginu za slobodu i demokratiju u tuđoj zemlji, braneći neke principe i ideale. To je, zapravo, neobično retka pojava“, ističe Marković.
Na drugoj strani „konzervativizma i reakcije“, jedino je tzv. islamska država imala sličan apel strancima da joj se priključe, ali je neverovatno da će ijedan islamista ikada dostići veličinu i slavu Hemingveja, Pikasa ili Orvela.
„To je na prvi pogled slična pojava, ali se ipak mora reći da je izvrsnost tih ljudi u Španskom građanskom ratu bila drugačija nego u ovom drugom slučaju, gde su se stranci borili u tuđoj zemlji“, smatra Marković.
Španski fašizam, kao i portugalski, održali su se na vlasti decenijama posle kraja Drugog svetskog rata zato što su ti „mediteranski fašizmi“ mekši od nacizma. I italijanski fašizam bi verovatno znatno duže potrajao da nije Musolini neodgovorno ušao u Drugi svetski rat.
„Ovako je Musolini zbog svoje megalomanije i neodgovornosti uništio svoj režim, a Franko je bio mudar čovek koji je, zapravo, izbegao da se uključi u rat i koji je uspeo da se na vreme prebaci na stranu Amerikanaca. Amerikanci su ti koji su održali ove ’iberijske fašizme‘ u Portugaliji i Španiji“, ističe naš sagovornik.
Kad je reč o uticaju Španskog građanskog rata na bivšu nam državu, Marković kaže da je apsolutno tačno da se „cvet levičara i komunista Jugoslavije“ ne samo borio u Španiji, nego su stekli i jedno dragoceno iskustvo.
„Ne zaboravite da su sve ove glavne proleterske jedinice vodili španski veterani kao što su Peko Dapčević, Kosta Nađ, Koča Popović… Španija je bila jedna priprema za buduće vođe gerile koji će se pokazati kao mnogo bolji komandanti nego uštogljeni kraljevski oficiri“, zaključio je Marković.
Španski građanski rat je bio sukob u kome su se Druga španska republika i levičarske grupe borile protiv pobune desničarskih fašista i nacionalista predvođene generalisimusom Franciskom Frankom, koji je u državnom udaru uspeo da svrgne republikansku vladu i uspostavi diktaturu.
Španski građanski rat počeo je 17. jula 1936. a okončan je 1. aprila 1939. godine. Na strani republikanaca poginulo je 175.000 vojnika dok je na strani fašista stradalo 110.000 ljudi pod oružjem.
Kad je reč o civilnim žrtvama, na teritoriji koju su kontrolisali nacionalisti stradalo je između 100.000 i 130.000 civila, dok je na teritoriji pod kontrolom republikanaca život izgubilo oko 50.000 civila.