Obeležavaju se dve decenije od agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, a još nisu utihnule polemike o tome da li je to bila intervencija, bombardovanje ili agresija.
Tim povodom gost emisije Radio Sputnjika „Od četvrtka do četvrtka“ bio je dr Boris Krivokapić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta „Union Nikola Tesla“ u Beogradu, ali i profesor međunarodnog prava na Samarskom nacionalnom istraživačkom univerzitetu „Sergej Pavlovič Koroljov“. Inostrani je član Ruske akademije prirodnih nauka i istaknuti stručnjak za međunarodno javno pravo i ljudska prava.
On objašnjava da kada velike sile odluče da napadnu nekoga, izbegavaju da to nazovu ratom.
U prošlosti su države imale pravo da vode ratove, to je bio jedan od atributa suverenosti. Posle Prvog svetskog rata došlo je do ograničenja tog prava, a nakon Drugog zabranjena je ne samo upotreba sile, već i pretnja silom, rekao nam je Krivokapić i dodao da je dozvoljena sila samo ako se radi o samoodbrani i to po Članu 51. Povelje Ujedinjenih nacija i kada je reč o kolektivnim merama koje UN preduzimaju protiv neke države agresora.
„Kada svetske sile imaju potrebu da vode neki oružani sukob, onda izbegavaju da ga nazovu ratom. Za njih je to kampanja, angažovanje, bombardovanje, operacija… Dakle, ako bi rekli da su poveli rat protiv nekoga, onda bi bili agresori. Mnogi su zaboravili da su UN sistem kolektivne bezbednosti, organizacija koja treba da pritekne u pomoć žrtvi agresije. U Savetu bezbednosti, koji je trebalo da oceni da se radi o agresiji, ključna mesta bila su upravo agresorska — od pet stalnih članica tri su učestvovale u agresiji na našu zemlju: SAD, Francuska i Velika Britanija“, podseća Krivokapić.
Još 1999. naš sagovornik je objavio knjigu „NATO agresija na Jugoslaviju, sila iznad prava“, a u novembru iste godine su mu na stručnom skupu o međunarodnom pravu u Španiji sve kolege, uključujući i Amerikanca sa Harvarda, rekli da je to bila agresija, nisu imali nikakvu dilemu.
Ipak, ovaj dobar poznavalac međunarodnog prava kaže da je SR Jugoslavija rešenje mogla da traži i kroz Rezoluciju UN za mir iz 1950. godine, koja je doneta povodom rata u Koreji. Ona bi omogućila da Generalna skupština preuzme ulogu Saveta bezbednosti, pa da ona naredi neke mere, ali ni za to nije postojala politička volja.
Ono što je za nas dobro, prema Krivokapićevom mišljenju, jeste da se situacija danas umnogome promenila u odnosu na tu 1999. i da se i dalje menja.
„Više ne živimo u unipolarnom svetu sa jednim centrom moći, sada velike sile kontrolišu jedna drugu, što je u interesu celog sveta“, dodaje ovaj stručnjak za međunarodno javno pravo.
Što se tiče pojedinih zamerki da je trebalo da radimo više na prikupljanju dokaza kako bismo mogli da tužimo NATO, Krivokapić kaže da nama dokazi nisu potrebni i da je samo otpočinjanje akcije dovoljan dokaz agresije.
„Ljudi obično imaju negativan odnos prema međunarodnom pravu i pitaju se kako je ovo moglo da nam se dogodi, ali život nije pravedan. U međunarodnim odnosima mnogo toga funkcioniše dobro, ali se ponekad događaju ekcesi kada se pravo drastično krši, što se desilo i nama“, kaže profesor Krivokapić.
Tužba protiv Alijanse je, prema mišljenju našeg sagovornika, nerealna, jer bismo teorijski mogli da tužimo NATO države Međunarodnom sudu pravde.
„Za njega je specifično što strane u sporu mogu da budu samo države, ali da bi druga strana ušla u spor, ona mora da se saglasi. Prema tome, mi možemo da tužimo SAD, a oni mogu da kažu da ne žele da se ’igraju sa nama‘. Druga opcija je da tužimo te zemlje pred svojim sudom, ali nećemo ostvariti presudu, nego ćemo samo pokvariti odnose. Treća opcija je da pojedinci tuže zemlje pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali ni tu nećemo postići nikakav uspeh. Na kraju nam ostaje još jedna mogućnost koja je je istovetno osuđena na propast, a to je da tužimo države NATO-a pred njihovim sudovima“, navodi naš sagovornik.