Predsednik Privredne komore Srbije (PKS) Marko Čadež ovih dana je iz Abu Dabija poručio da možemo da očekujemo novi talas investicija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, da agrobiznis i dalje ostaje za njih značajan sektor za ulaganja, ali su u razgovorima pokazali zainteresovanost i za naš IT sektor.
Novosadska luka prodata je ovih dana kompaniji „Ports Dubai“ za početnu cenu od nepunih osam miliona evra, a kupac bi u naredne tri godine trebalo da uloži najmanje 15 miliona evra u njenu modernizaciju.
Da li su dosadašnjim ulaganjima kompanije iz Emirata već strateški označile svoje prisustvo u ovom delu sveta, gde ih ranije nije bilo? Može li se to reći s obzirom na značaj udela Etihada u našoj nacionalnoj avio-kompaniji, s obzirom na posed koji je „Beogradom na vodi“ kompanija iz Emirata dobila u srcu Beograda, ali i na kupovinu PKB korporacije sa 17.000 hektara zemlje uglavnom na teritoriji dve beogradske opštine? Treba li posebno ukazivati kakva je strateška pozicija novosadske luke na Dunavu?
Proteklih nedelja smo bili svedoci konstantnih i neskrivenih pritisaka Vašingtona povodom najava da bi Kinezi mogli da kupe italijansku „Luku Trst“, kao još jednu kapiju za ulazak njihove robe u Evropu. Nije Novi Sad, naravno, Trst, niti je Dunav more. Ali, zar je potrebno objašnjavati kakav je njegov značaj s obzirom na povezanost Severnog i Crnog mora zahvaljujući Dunavu i kanalu Rajna-Majna-Dunav. A luka u Novom Sadu je trenutno jedina naša ozbiljnija luka, s obzirom na to da smo beogradsku, zahvaljujući privatizaciji, učinili mrtvom. Ali, očigledno ni Arapi nisu Kinezi, da bi Zapad oličen u Vašingtonu imao nešto protiv ove kupovine.
Na pitanje Sputnjika o dosadašnjim poslovima sa arapskim partnerima, sa kojima do pre šest godina gotovo da nismo imali kontakta, u Privrednoj komori Srbije su prvo skrenuli pažnju da su za takve podatke o investicijama u Srbiju zaduženi Razvojna agencija Srbije (RAS) i Ministarstvo privrede, uz opasku da zvanični podaci o stranim direktnim ulaganjima po kompanijama ne postoje. Naprosto, kako objašnjavaju, ne postoji zakonska regulativa o izveštavanju kompanija o visini investicije. Iz tog razloga, podatke o investicijama trebalo bi, kako je navedeno, uzeti samo kao indikativne vrednosti.
Iz Razvojne agencije Srbije (RAS) o investicijama kompanija iz arapskog sveta Sputnjik je dobio odgovor sa podacima zaključno sa 2017. godinom, ali uz napomenu da su zbog nepostojanja zvaničnih podataka o visini ulaganja po pojedinačnim kompanijama navedeni oni koji su dobijeni na osnovu istraživanja koje sprovodi RAS.
U njihovoj tabeli najvećih investicija arapskih zemalja u Srbiji nalazi se po jedna kompanija iz Katara i Tunisa i devet iz UAE i evidentirano je samo kolika su planirana ulaganja i planiran broj radnih mesta, ali ne i šta je investirano.
„Što se tiče kompanija iz Emirata koje su investirale u našu zemlju, kojima na osnovu podataka RAS-a i Ministarstva privrede raspolaže PKS, možemo da kažemo da je sve počelo sa ’Al dahrom‘, koja je 2014. godine preuzela 51 odsto vlasništva ’Rudnap agrara‘, čime je postala većinski vlasnik novoosnovanog društva ’Dahra Rudnap‘. Reč je o svetskom lideru u agrobiznisu, koji bi u Srbiji trebalo da obrađuje zemljište na površini od 500 hektara, uglavnom voćnjake. Ovo preduzeće je privatizovalo i PKB, na osnovu čega je, u sklopu transakcije, preuzelo i obavezu da u naredne tri godine investira 30 miliona evra u unapređenje poslovanja PKB korporacije“, kaže za Sputnjik Danijela Strižak, rukovodilac Centra za saradnju sa izvoznicima u PKS.
Nakon toga, emiratska kompanija „Elit agro“, koja takođe ulaže u sektor agrobiznisa, kupila je i ergelu Zobnaticu. Danijela Strižak ukazuje da se oni uglavnom bave uzgojem pšenice, ječma, soje, suncokreta i kukuruza, ali i konja. Jedna od investicija iz Emirata koja je ušla u Srbiju je i „Mirabank“, koja predstavlja prvu banku iz UAE u regionu, koja je počela sa korporativnim radom u Srbiji krajem 2015. godine i osnivačkim ulogom od 300 miliona dolara. Reč je, kako je rekla, o prvoj grinfild investiciji u bankarski sektor Srbije od 2008. godine.
„Pored tih investicija, Vlada Srbije je potpisala ugovore o zajedničkom ulaganju sa nekoliko kompanija iz UAE i to: ’Belgrejd voterfront kapital investment‘, kod nas poznat kao ’Beograd na vodi‘, čija se vrednost procenjuje na oko 3,5 milijardi evra; ’Etihad ervejz‘ (Er Srbija) na osnovu Sporazuma o strateškom partnerstvu, kompanija iz UAE postala je vlasnik 49 odsto kapitala srpske kompanije, dok je Vlada Srbije zadržala 51 odsto vlasništva u kompaniji. Planirano je da ova kompanija uloži 40 miliona dolara u zajedničku kompaniju i obezbedi još 60 miliona evra kroz kreditne linije. Poslednja kompanija je ’Al Ravafed‘,koja se bavi prehrambenom industrijom i preuzela je obavezu ulaganja u iznosu od 140 miliona dolara do 2019. godine“, precizirala je sagovornica Sputnjika.
U tom nizu, poslednja je kupovina „Luke Novi Sad“. Međutim, koliko je od tih investicija realizovano, sagovornica Sputnjika ne može da kaže, upravo zbog toga što kompanija po zakonu nije dužna da pruža podatke o vrednosti svoje investicije.
A nedostatak informacija izazivao je komentare u svakom od navedenih slučajeva, kao i spekulacije o razlozima dolaska i njihovom ekonomskom učinku. Tako su mediji, između ostalog, pisali da je kompanija „Al Ravafed“, koja je kupila ili uzela u zakup oko 10.000 hektara u Vojvodini, prve godine zabeležila gubitak od 20 miliona dinara, a sledeće 2015. on je iznosio 217 miliona. Sve uz pitanje kako 93 zaposlena obrađuju 10.000 hektara i da ne treba da čudi što su u 2016. imali jedva 700 kilograma soje po hektaru, za razliku od naših poljoprivrednika koji su beležili rod od tri tone.
Profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji Božo Drašković ukazuje na dva najčešće ključna aspekta kada se pojavljuju strani investitori.
„Postoje oni koji deluju samostalno, ali i oni koji deluju u saglasnosti sa ciljevima njihovih država. Kada je reč o arapskom svetu, ili investiranju iz arapskog sveta, treba posmatrati stvar i iz ugla kako oni primaju strane investicije. Znači, zemlje arapskog sveta, maltene sve, kada je reč o investiranjima u krupne oblasti —infrastrukturu, naftnu industriju, ne dozvoljavaju nijednom stranom investitoru da bude vlasnik više od 49 odsto“, ukazuje sagovornik Sputnjika i sa žaljenjem konstatuje da mi nemamo takvu strategiju.
„Puštamo stranim investitorima da ulaze u neke sektore, što kasnije može biti strateški i politički vrlo problematično. Dakle, neke investicije koje dolaze iz arapskog sveta, vrlo često imaju i strateški značaj za njih, ili za nekog njihovog za koga oni rade“, ističe ovaj ekonomista, koji ukazuje na problem što ugovori nisu dostupni javnosti i ne zna se kakve će ekonomske efekte od investiranja imati partner iz inostranstva, a kakve naša zemlja.
Na pitanje zašto je baš Srbija bila zanimljiva kompanijama iz Emirata, sa kojima do 2012. takoreći nismo imali kontakata, Drašković ukazuje da su bili vođeni strateškim, dugoročnim interesima, kako bi se ovde zauzele pozicije pre nego što Srbija eventualno postane članica EU.
„EU vodi računa, a i pojedine zemlje, poput Mađarske i nekih drugih, osetljive su na prodor tog kapitala. Vi strateški morate da vodite računa kome ćete dati pogodnosti, s kim možete imati prijateljske odnose, a s kim i probleme. Nisam siguran u pogodnost i strateški dugoročne interese Srbije, da su oni zadovoljeni u ma kom pogledu ako se otvara toliko prostora za arapski kapital“, kaže ovaj analitičar Instituta ekonomskih nauka.
Na pitanje koliko je Srbija sa ovim arapskim investicijama na dobitku, a koliko kompanije iz UAE, Drašković kaže da se plaši da smo mi vrlo malo na dobitku.
„Valjalo bi pogledati zaposlene, plate, plaćene poreze, kao i koliko će oni na dug rok imati koristi ne samo u ekonomskom pogledu, već u nekom budućem strateškom pogledu osvajanja pojedinih resursa. Na kraju krajeva, postoji nešto što je upliv delova arapskog kapitala i vrlo je prisutan u Bosni i Hercegovini, ne u Republici Srpskoj, nego u Federaciji BiH. I tamo postoje vrlo snažne investicije“, napomenuo je sagovornik Sputnjika.
Iznenadnim prisnim vezama Srbije i Emirata bavili su se i mediji na Zapadu, ali i na Bliskom istoku, uz najrazličitije spekulacije.
Uz konstataciju da je princ Abu Dabija Muhamed bin Zajed al Nahjan američki posrednik u Istočnoj Evropi, portal „Oko Bliskog istoka“ (Middle East Eye) svojevremeno je preneo ocene da je razlog investiranja UAE u Srbiju upravo strateško pozicioniranje Emirata, između ostalog, da spreči širenje ekonomskog i geopolitičkog uticaja Turske na Balkanu. Ali i to što bi Zapad hteo da spreči Srbiju da se previše veže za Putinovu Rusiju u sektoru odbrane, jer Srbija sa dobrom namenskom industrijom ima šta da ponudi Bliskom istoku, a Emirati su, prema podacima Međunarodnog mirovnog istraživačkog instituta iz Stokholma, među pet najvećih uvoznika oružja na svetu.
