Tužno, ali istinito. Ukrajina je, ukoliko ne računamo po svemu specifičnu Rusiju i francuske prekomorske departmane, najveća zemlja Evrope.
Duplo prostranija od Italije, dva i po puta veća od Velike Britanije, pet puta od Grčke. Sa ogromnim prirodnim resursima, do skoro i sa populacijom od preko 45 miliona. Sa preduslovima da postane važna regionalna sila, neizostavan činilac bezbednosti u Istočnoj Evropi i crnomorskom basenu.
Međutim, politička elita je, umesto da zemlju pozicionira kao značajnog aktera evroazijske politike kroz definisanje posebnog modela razvoja utemeljenog na vojnoj i političkoj neutralnosti, pohrlila u zagrljaj Zapadu, verujući kako će napredak i blagostanje stići sa pojačavanjem antiruske histerije.
Epilog je poznat. Od eskalacije građanskog rata naovamo Ukrajina je u agoniji.
Ekonomski indikatori to najbolje oslikavaju. Godišnja stopa inflacije se uporno „drži“ na oko 10 odsto, što je još i dobro s obzirom da je 2015. iznosila rekordnih 48 odsto. Rast bruto društvenog proizvoda je, iako evidentan, ipak skroman. Posmatrajući podatke Svetske banke, BDP po glavi stanovnika može 2024. godine dostići nivo iz 2013, a nominalni bruto društveni proizvod čak ni tada neće biti isti. O poređenjima sa „zlatnim periodom“ 2003-2005. Ukrajinci mogu samo da sanjaju.
Posebna priča je populaciono sakaćenje zemlje iz koje beži svako ko se može dočepati neke vredne vize ili ko ima gde da pobegne.
Nekadašnji ministar socijalne politike Mihail Papijev nedavno je saopštio kako u zemlji živi oko 32 miliona stanovnika. Mnogi su rezultate ovog istraživanja osporili, ali je teško pronaći eksperta koji može tvrditi kako je broj stanovnika iznad 40 miliona.
Jelena Malinovskaja navodi kako je samo do 2016. godine Poljska izdala preko 800.000 radnih i studentskih viza građanima Ukrajine. Do danas, taj broj je porastao. Ruske migracione vlasti barataju sa podatkom od oko 2 miliona „ukrajinskih gastarbajtera“ na svojoj teritoriji. I tako se može citirati unedogled.
I tako će se i nastaviti. Jer, ukorenjenost apatije i raširenost beznađa u ukrajinskom društvu odlično odslikava upravo završena predizborna kampanja.
Za drugi krug najizvesniji kandidat je Vladimir Zelenski, komičar, glumac, koji je sve pretvorio u parodiju. Njegov spot je obišao svet. Pozvala ga je Merkelova da mu čestita „ulazak u EU“. Kada se Zelenski zahvalio „u ime Ukrajinaca“, Merkelova se izvinila, rekavši kako je okrenula pogrešan broj, pošto je ovu vest trebalo da saopšti Crnoj Gori!
U trci za drugi krug su i Petar Porošenko i Julija Timošenko. Porošenko sa nešto većim šansama, pošto kao i svaki aktuelni predsednik koristi dostupnu „državnu infrastrukturu“ za izborne potrebe.
Nesreća za Zelenskog je što mu, i pored dobrog rezultata u prvom, analitičari daju relativno male šanse za pobedu u drugom krugu. Jedno je glasati iz protesta na početku izbornog procesa, a nešto sasvim drugo opredeljivati se između komičara i kakvih-takvih političara na njegovom kraju.
Problem za Zelenskog je i raširena glasina kako iza njegove kandidature stoji kontroverzni oligarh Igor Kolomojski — jedan od tri najbogatija Ukrajinca. I pored svih optužbi za korupciju, o kojima čak piše i prema politici Kijeva blagonakloni „Njujork tajms“, iako su uzročnici hronične beznadežnosti, Porošenko ili Timošenkova imaju veće šanse za konačnu pobedu. Što je i garancija da će se agonija nastaviti.
Stari političari, sa već uveliko potrošenim politikama, ne mogu doneti kvalitativnu promenu. Oni ne samo da nisu sposobni, već više nisu ni u mogućnosti da naprave bilo kakav strateški zaokret ili radikalan otklon. Nastaviće se po već utabanoj prtini.
A ta prtina vodi u nigdinu.
U sjajnoj analizi poslednjih dešavanja u Ukrajini Boris Nad to „usidrenje u nigdini“ obrazlaže sa dva argumenta.
Prvo, Kijev je „ostavljen na cedilu“ od strane EU. Takva percepcija se širi, stiče nove pobornike, pa eks ministar Jevgenij Červonjenko zaključuje kako je „Ukrajina potrebna Zapadu samo za uzbunjivanje Istoka“, uz dodatak: „Prevarili su nas. Mi smo ostali sami sa svojim problemima, uz političku halabuku da idemo u Evropu i NATO.“ U ovom kontekstu je i spomenuti spot Vladimira Zelenskog.
Drugo, prema Nadu je Ukrajina postala „ogledno dobro“ za brojne političke eksperimente kakvi nisu viđeni čak ni na Balkanu.
On citira Vladislava Raškovana, nekada ukrajinskog viceguvernera, a sada zamenika direktorice MMF-a Kristine Lagard, koji zahteva „aktivnije sprovođenje privatizacije“, što je „detaljnije objasnio na Ukrajinskom ekonomskom forumu u Odesi u formi pitanja koje ima značenje ultimatuma upućenog Vladi u Kijevu: „Ko je rekao da se železnička pruga ne može privatizovati? Ko je rekao da carinska služba mora biti javna? Ko je rekao da bolnice, vrtići i univerziteti treba da budu javni?“
Sa jedne strane, nastavlja se narativ o evrointegracijama kao cilju i NATO članstvu kao nužnosti, iako ni od jedne od ove dve stvari neće biti ništa.
Sa druge strane, i EU i NATO će podržavati unutrašnje reforme kako bi lakše ovladali ekonomskim sistemom i resursnim potencijalima zemlje, tu su zagarantovani masni profiti. I prateće provizije za političare, koji će zaklinjanje u EU i NATO debelo naplatiti. Ako treba, „privatizovaće“ i carinu. Kao što se i dešavalo u srednjem veku ili ranom novovekovlju.
To što će Ukrajina završiti u nigdini, a milioni Ukrajinaca rasejani od Lublina do Dablina nikoga preterano ne zanima. Sve će to pokriti novi krug antiputinovske agitacije i priča sa poentom kako su Rusi krivi za sve. Pa dok bude trajalo.
A trajaće još malo. Jer, živeti u nigdini nije lako. Zato su ovo poslednji predsednički izbori pre implozije. Sledeći će biti održani u sasvim drugačijim okolnostima.
