Pozivu da prisustvuju ovom događaju odazvalo se pet članica NATO-a: Nemačka, Češka, Slovačka, Poljska i Bugarska, kao i vojni atašei BiH, Kine, Belorusije, Venecuele, Nikaragve, Kolumbije, Severne Koreje, Jermenije, Azerbejdžana, Kazahstana, Tadžikistana, Vijetnama i Mongolije.
Ambasador Srbije u Rusiji dr Slavenko Terzić je ocenio da suštinu celokupne tragedije nastale NATO agresijom 1999. najbolje izražava naslov knjige francuskog pukovnika Žaka Ogarda „Evropa je umrla u Prištini“.
Prema njegovim rečima, na primeru ove agresije na SR Jugoslaviju i Srbiju učinjen je niz opasnih presedana. Nije samo reč o najgrubljem kršenju elementarnih principa međunarodnog prava, nego i jednom vrlo opasnom velikom scenariju obmana i prevara međunarodnog javnog mnenja.
„NATO je izveo agresiju pod vidom sprečavanja navodne ’humanitarne katastrofe‘, da navodno spreči ’masovno etničko čišćenje Albanaca‘ na Kosovu i Metohiji. Ko je tu zapravo koga čistio?! Zar nisu kosovsko-metohijski Srbi i drugo nealbansko stanovništvo bili žrtve masovnog etničkog čišćenja sa te teritorije poslednjih 150 godina? Pogledajmo samo zapadne izvore. Treba videti britansku diplomatsku prepisku objavljenu u Londonu 1904. godine: u izveštaju markizu Lensdaunu, 9. septembra 1901, stoji i sledeće: ’Stara Srbija je još uvek nemirna oblast zbog bezakonja, osvete i rasne mržnje Albanaca‘. Francuski profesor Alber Male beleži 1902. da je u Staroj Srbiji video ’parče srednjeg veka preneto u ovu našu Evropu i zaboravljeno u našem 20. veku‘ i čuo je ’vapaj jednog naroda u ropcu‘", naveo je Terzić.
Ambasador navodi i druge primere: Dejvid Bajnder u „Njujork tajmsu“ 1. novembra 1987. piše da „Sloveni beže od neprekidnog nasilja“, a da je „Kosovo na putu da postane etnički čista albanska pokrajina“. Dajana Džonston navodi primere odbijanja političkog azila Albancima u Bavarskoj, između oktobra 1998. i 15. marta 1999. u kojima sud na osnovu izveštaja Ministarstva spoljnih poslova Nemačke obrazlaže, između ostalog, da „Vladin program progonjenja uperen protiv celokupne etničke grupe Albanaca nikad nije ni postojao, ni sada ni pre“.
Apsurdno deluje činjenica, dodaje ambasador, da samo dva dana nakon završetka proslave 50. godišnjice NATO-a u Vašingtonu Luis Arbur usred najžešćih NATO udara, 27. maja 1999, podiže optužnicu Haškog tribunala protiv predsednika SRJ Miloševića za zločine protiv čovečnosti, a na osnovu izveštaja američkih službi. Odmah zatim Klinton izjavljuje: „Optužnica je dokaz da je naš rat pravedan“.
„Ovo su samo neki primeri koji pokazuju da konstrukcija stvorena na obmanama i neistinama ne može biti dugog veka, ne može doneti pravdu, mir i stabilnost u balkanskom regionu. I nakon 20 godina, mi ne čujemo reči izvinjenja, niti je bilo koji sud pozvao glavne nalogodavce na odgovornost i zato ne čudi što se srpska omladina rođena u vreme NATO agresije danas pozdravlja: „Dogodine u Prizrenu“, kao što su se Jevreji vekovima pozdravljali ’Dogodine u Jerusalimu‘“, naglasio je ambasador.
Izaslanik odbrane Republike Srbije pukovnik Budimir Gajić je podsetio da je od bombardovanja Srbije prošlo 20 godina, ali da su „sećanja još uvek živa, kao i posledice neželjenog sukoba“.
„Vojnici, generalno, ne podržavaju ratove zato što znaju njihove posledice, ali oni donose odluke u ratu, a ne o ratu“, naglasio je izaslanik.
Pukovnik je podsetio da je bombardovanje Srbije počelo 24. marta 1999. godine u 19.45 i da je trajalo 78 dana.
Izaslanik je naveo da je u ovom ratu poginulo 2.500 građana, ranjeno 12.500 ljudi, uključujući i 79 dece. Uništeno je 25.000 objekata, 470 kilometara puteva, 44 mosta, 14 aerodroma, ali tu se, kako je naglasio, lista ne završava… Na ciljeve u Srbiji ispaljeno je 1.300 krstarećih raketa i bačeno 37.000 bombi.
Taj rat je, kako je ocenio pukovnik, imao „eksperimentalni i hibridni karakter“, a završen je sporazumima i diplomatijom, onom istom diplomatijom kojom su četiri meseca ranije u Rambujeu Jugoslaviji postavljeni ponižavajući uslovi, kojih nije ni trebalo biti.
„Dvadeset godina nakon bombardovanja Srbije problem Kosova i Metohije nije rešen, ponovo su na sceni nesuglasice, animoziteti, ograničenja ili zabrane na isporuku roba, na ulazak građana, a političke stavove je praktično nemoguće približiti… Jedina razlika je ogroman broj izbeglica, ogromna materijalna razaranja i veće nepoverenje između naroda“, ukazao je pukovnik, dodajući da će konačan sud o ovim događajima dati istorija.
On je istakao da je Srbija među prvima pružila ruku pomirenja i izrazila žaljenje za nevine civilne žrtve na svim teritorijama, gde su se odvijali sukobi na prostoru SFRJ, ali da takođe očekuje i izvinjenje i više pravde zbog zločina nad srpskim narodom, nevinim žrtvama, zbog proterivanja stanovništva i uništavanja materijalnih dobara.
General-pukovnik Fjodor Ladigin, koji je bio na čelu GRU Generalštaba RF od 1992. do 1997, podsetio je na naslov lista ruskog Ministarstva odbrane „Krasna zvezda“, objavljenog posle oružane agresije na Srbiju i SRJ, koji je glasio: „24. marta mi smo se probudili u drugom, drugačijem svetu“.
„I to je zaista bilo tako“, naglasio je on.
Ladigin je naveo da je još početkom devedesetih NATO, predvođen SAD, postavio zadatak rušenja države, a da su se svake godine njihove agresivne akcije uveličavale. Devedesetih godina su, kako je rekao, razrađeni svi osnovni elementi hibridnog rata, uključujući i obojene revolucije.
„Sve je bilo usmereno protiv Srbije i srpskog naroda“, naveo je general.
General Ladigin je naglasio da je cilj bio slomiti Srbiju i srpski narod, pokoriti ga; smeniti rukovodstvo i postaviti novo; uništiti vojno industrijski potencijal i likvidirati oružane snage.
General ističe da su zemlje NATO-a još 1992–1993. godine pokrenule pitanje o tome da se Kosovo odvoji od Srbije.
„Lično sam bio svedok da su to razmatrali“, dodao je on.
General je podsetio da je Havijar Solana 23. marta dao naređenje o bombardovanju Srbije i SRJ i, kako je rekao, iznenađen je što ga Srbija nije tužila i izvela pred sud zbog zločina protiv čovečnosti.
On je podsetio da je NATO bio nadomoćniji, ali da je srpska vojska sa čak zastarelom tehnikom pokazala da može da obara čak i „nevidljive“ (američki avion F-117).
General je podsetio da su Kina i Rusija osudili tu agresiju NATO-a, ali je kritikovao tadašnje rusko rukovodstvo što se „ograničilo samo na osudu“ i nije pružilo neku drugu pomoć Srbiji, kao, na primer, u raketnim sredstvima.
Govoreći o rezultatima NATO agresije, ruski general je naveo da su oni uništili državu i stvorili uslove — transportne i druge na Balkanu, ali da nisu uspeli da slome srpski narod, koji je postao još jači i ujedinjeniji.
General je upozorio da problem Kosova još nije završen i da će taj problem i dalje postojati.
On je naveo da su ti metode koje su razvijene u Jugoslaviji bile proširene i na druge zemlje — zemlje Bliskog i Srednjeg istoka, Severne Afrike i sada se prebacuju na američki kontinent.
Ladigin je podsetio i na reči Bila Klintona, koji je svojevremeno rekao: „Mi smo uništili Jugoslaviju, na isti način ćemo uništiti i Rusiju“. Ruski general je kratko i jasno poručio da će se takav pokušaj završiti time što će „agresor biti poražen“.
General-major Nikolaj Plotnikov je naveo da je vojna agresija SAD i NATO protiv Jugoslavije njegova „lična priča“, s obzirom da je na KiM prvi put boravio krajem 1999. i početkom 2000.
On je rekao da to nije bio ni prvi, ni poslednji rat u njegovom životu, da je mnogo toga video, ali da nije očekivao sve ono što je tamo zatekao: srušene kuće, mostovi, crkve, groblja…
General Plotnikov je govorio o ličnim iskustvima sa KiM i susretima sa Hašimom Tačijem, a takođe je upozorio da albanski nacionalisti pokušavaju da primoraju Srbe da napuste svoju domovinu sprovodeći politiku uništavanja svega što je povezano sa prošlošću Srba na Kosova i brisanja istorijskog pamćenja.
Konferenciji, koja je održana u organizaciji Ambasade i izaslanstva odbrane Republike Srbije, prisustvovali su i predstavnici Ministarstva odbrane i Vojne akademije Generalštaba RF.
