Pritisci nisu urodili plodom, a iz Amerike su bili nedvosmisleni. Italija je prilikom upravo završene posete predsednika Kine Si Đinpinga Rimu ipak potpisala sporazum kojim se pridružila kineskoj inicijativi Jedan pojas, jedan put. Uradila je ono što prošle godine Evropska komisija nije na sastanku na vrhu EU- Kina u Pekingu i ono što SAD nisu nikako želele.
Tim sporazumom dve zemlje su, nema sumnje, obeležile i 15. godišnjicu kinesko-italijanskog sveobuhvatnog strateškog partnerstva.
Koliko je sporazum kost u grlu, pogotovo Vašingtonu, jasno je bilo već iz činjenice da je pred dolazak kineskog predsednika portparol američkog savetnika za nacionalnu bezbednost, Džona Boltona, ocenio da podrška inicijativi „daje legitimitet kineskom predatorskom pristupu investiranju i neće doneti nikakve koristi italijanskom narodu“.
Potom su se zvaničnici Trampove administracije, ali i bivši savetnik za nacionalnu bezbednost, Stiv Benon, sastajali sa italijanskim stranačkim liderima objašnjavajući im „štetnost“ kineskog projekta koji ih navodno samo vodi u dužničko ropstvo.
Italijani su, međutim, insistirali na tome da su njihovi razlozi za pristupanje kineskoj inicijativi „Jedan pojas, jedan put“ čisto ekonomski, da upravo žele da ožive njihovu privredu.
„Italija je treći put u poslednjoj deceniji ušla u recesiju. To se dogodilo na kraju 2018. godine. Ona, odmah iza Grčke, ima drugi najveći dug u odnosu na ukupan društveni proizvod i druga je zemlja u EU, odmah iza Španije, po visini stope nezaposlenosti među mladima. Italija ima problem sa izvozom, problem sa unutrašnjim dugom, sa svojim bankama i vladajuća koalicija smatra da EU svojim propisima onemogućava privredi Italije da oživi“, objašnjava za Sputnjik stručnjak za Kinu Borislav Korkodelović, koji je posebno ispratio posetu Sija Italiji.
On podseća da su evroskeptici u italijanskoj vladi obrazlagali da žele više da izvoze i da u tom pravcu podrže italijanske kompanije, ali da su pravila izvoza diktirana i kontrolisana iz Brisela.
Sagovornik Sputnjika ukazuje na ogroman dug koji EU ima u trgovini sa Kinom, koji je u 2017. bio oko 176 milijardi evra. Od tog duga jedna osmina je italijanski, pa njihovi evroskeptici kažu da EU malo čini da bi njihova zemlja mogla da smanji taj deficit u robnoj razmeni i zato moraju da uzmu stvari u svoje ruke.
Oni smatraju da je pristupanje kineskoj inicijativi dobitna kombinacija za obe strane, jer će Kina još snažnije stupiti na međunarodnu scenu, a Italija dobiti kapital.
Za Kinu je veoma važno što je Italija osnivač EU, koja je potpisala taj sporazum. Ona je takođe članica G7, grupe najmoćnijih zemalja zapadnog sveta i ona je prva među njima koja je potpisala taj memorandum. Italija je najveća privreda, naravno pored kineske, koja je sa Kinom potpisala sporazum o pristupanju inicijativi „Pojasa i puta“ i konačno, Italija je po snazi treća članica evrozone. Znači, Kina dobija na značaju kada jedna tako razvijena privreda i industrijalizovana zemlja pristupa toj inicijativi, objašnjava Korkodelović.
Nije, međutim, to jedino što brine Zapad. Upravo tokom posete kineskog predsednika Rimu potpisano je i deset bilateralnih sporazuma. Njihovi detalji još nisu poznati, ali, prema nezvaničnim izvorima iz italijanske vlade, njihova vrednost mogla bi, kako se navodi, da dostigne dvadeset milijardi evra. Italijanski mediji su pak procenili da je reč o pet milijardi evra.
Šta sve oni obuhvataju? Da li je i dalje Trst naš, i dalje je ostala zapitanost Italijana, mada su se tim pitanjem uoči Sijeve posete više bavili na Zapadu, posebno u SAD. Tako je „Njujork tajms“ tom pitanju posvetio dugačak članak naslovljen: „Zaboravljena italijanska luka mogla bi da postane kineski ulaz u Evropu“.
Ovaj kosmopolitski lučki grad na severu jadranske obale vekovima je bio geografska tačka između imperija, a zahvaljujući rastućoj Kini, Trst je izgleda spreman da se posle 70 godina, tokom kojih je njegova geopolitička zvezda izgubila sjaj, vrati u centar novog sveta, piše američki list.
Ali ni ne skriva bojazan, navodeći da je simbolika upečatljiva.
„Moćna Kina pokreće pukotinu u ekonomskoj alijansi koja je nekada dominirala globusom i donosi veliki udarac za Trampovu administraciju koja je kritikovala Inicijativu pojasa i puta“, ocenio je „Njujork tajms“, uz konstataciju da bi sporazum za Italiju značio otvaranje za velike kineske infrastrukturne investicije, posebno u lukama kao što je Trst.
Ali nije samo Trst u pitanju. Radi se o najvećoj italijanskoj luci u Đenovi, o luci u Palermu na Siciliji i o Raveni, pored Trsta, još jednoj luci na Jadranu“, napominje Korkodelović.
„Kinezi su veoma zainteresovani za luku u Trstu jer je to jedna od glavnih mediteranskih luka. Kinezi smatraju da bi ta luka mogla da posluži za dopremanje robe koja bi onda išla u zemlje centralne Evrope koje nemaju izlaz na more – Austriju, Mađarsku, Češku, Slovačku – i što je njima posebno interesantno, u Bavarsku, najmoćniju saveznu državu u Nemačkoj. Takođe se u tom kontekstu spominje i Srbija“, ukazuje stručnjak za Kinu.
On napominje da Kinezi planiraju da luku u Trstu pre svega prošire i unaprede njeno poslovanje, u čemu već imaju mnogo iskustva jer su u poslednjoj deceniji preuzimali niz luka širom sveta, pa i u Evropi. Tako su, kako podseća, uzeli deo belgijske luke u Antverpenu, kao i u Roterdamu u Holandiji, a sada planiraju izgradnju velikog terminala u Hamburgu.
„Ali više od toga, oni su ostvarili značajan dobitak kako za Kinu, tako i za Grčku, kada su 2008. kupili luku Pirej. Uložili su u nju 675 miliona evra i do te mere su unapredili njen rad da je luka u Pireju postala druga najzaposlenija luka u Evropskoj uniji. Sada misle da bi to isto mogli da urade i sa lukom u Trstu“, ističe Korkodelović.
Uz to napominje da je Trst kao grad nauke, u kome je niz institucija koje se bave pomorskom privredom, dodatno zanimljiv za pomorsku silu kakva je Kina.
Nije bilo mnogo spekulacija o tome kako bi to Kinezi ušli u luku. Italijani su odbacili poređenja sa akvizicijom kakva je bila u slučaju luke Pirej u Grčkoj, koju je Kina u suštini kupila, i kažu da italijanski zakon čini takvu akviziciju nemogućom.
Korkodelović ukazuje na izjavu direktora luke u Trstu da se u ovoj fazi radi o tome da će se zbog proširenja luke koristi ekspertiza velike državne kineske kompanije iz Hongkonga.
Na odgovor na pitanje čiji je Trst, dakle, još ćemo da pričekamo.
