Zamenik direktora tog magazina, Žan-Kristof Bison, ukazuje da to potvrđuje i nedavni izveštaj američkog Ministarstva spoljnih poslova, koje je inače retko izražavalo svoje sumnje što se tiče principijelne agresivnosti kosovske vlade, a koje je upravo objavilo prosvetljujući izveštaj od više desetina strana o trenutnoj lokalnoj situaciji i konstatuje nasilja, krađe, štete nanesene imovini i opstrukcija sudskih postupaka.
U pomenutom izveštaju se konstatuju, piše Bison, i „institucionalne diskriminacije koje se tiču zaposlenja, socijalnih službi“, pa čak i „slobodi pokreta, pravu življenja u svom domu“, zastrašivanjima kako bi im zabranili da propovedaju hrišćansku veru.
Bison ističe da je takva danas svakodnevnica 100.000-120.000 članova srpske manjine (pet odsto populacije) koja živi na Kosovu.
Ukazuje i da u nekim selima, okruženim bodljikavom žicom da bi se odbranili od albanske agresije, ponekad živi samo jedno dete. Prinuđeno da odrasta samo, bez prijatelja, bez škole.
Sve se to, ističe, događa usred Evrope, u zemlji koja se geografski nalazi između Mađarske i Grčke, te pita: „Kako možemo da tolerišemo da se blizu nas događa nešto što liči na aparthejd“.
„Čak, defakto, i na etničko čišćenje: hiljade srpskih izbeglica koje su pobegle sa Kosova 1999. i 2004. godine tokom užasnih pogroma (10 mrtvih, 35 crkava i 700 spaljenih kuća) sprečeni su da se vrate na svoja ognjišta“, navodi zamenik direktora magazina Figaro.
Kao na još gore od toga, Bison ukazuje da su SPC i humanitarne organizacije koje dolaze da pomognu poslednjim Srbima koji žive na ovoj njima svetoj zemlji (ona predstavlja centar nastajanja srpskog pravoslavlja u srednjem veku, što joj daje ime „srpski Jerusalim“) redovno podvrgnuti kontrolama ili pak pokušavaju da ih obeshrabre ili zabrane njihove aktivnosti.
Bison podseća da je u septembru prošle godine predsedniku udruženja Solidarnost za Kosovo, Francuzu Arnou Gujonu, zabranjeno da boravi na Kosovu gde deluje već više od 15 godina.
„Jedan među mnogim skandalima u zemlji koja je rođena da iskoreni nepravdu i u kojoj je jedna nepravda zamenjena drugom. Uz grešni blagoslov Zapada“, konstatuje Bison.
Inače, autor u opširnom tekstu podseća na događaje od tog 24. marta 1999. kada su, na čelu koalicije više zemalja NATO-a, Sjedinjene Američke Države počele da bombarduju srpsku teritoriju kao ostatak od Jugoslavije posle Dejtonskog sporazuma (1995).
Bison ističe da je tada počela vojna intervencija bez dozvole UN, van okvira definisanog međunarodnim pravom, koji garantuje suverenitet nacija, ali koju su opravdali „pravom humanitarne ingerencije“.
Zvanično se radilo o spašavanju civilnog stanovništva koje je bežalo sa teritorije Kosova, gde je vojska Jugoslavije sprovodila veliku operaciju uspostavljanja reda i mira, kojima su lokalni albanski secesionisti bili pretnja.
Uprkos članu 35 Ustava Pete republike, koji obavezuje vladu da traži saglasnost od Parlamenta kada želi da angažuje svoje vojne trupe u nekom sukobu, Francuska je ipak učestvovala u operaciji „Saveznička sila“, piše Bison i dodaje da je intervencija trajala 78 dana.
Podseća i da je 2008. Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost.
Pariz, Berlin i Vašington pohitali su, kaže, da priznaju tu nezavisnost, za razliku od Moskve, Pekinga i još mnogo zemalja Evropske unije kao što su Španija ili Grčka (što je i dalje slučaj).
Smatralo se, ističe, da je novonastala država, kojom su upravljali bivši šefovi OVK, odjednom bila sposobna da sama upravlja svojim stanovništvom od dva miliona građana i da im garantuje sigurnost, blagostanje i slobodu“.
„Da li je i dalje tako u 2019. godini? Nije“, zaključio je Buison.