Tomašićeva je ovu poruku uputila najavljujući da će se ponovo kandidovati na mesto evroposlanika na izborima za Evropski parlament koji se održavaju u maju.
Da li ovo treba posmatrati samo kao deo „predizborne“ kampanje ove poslanice, ili je reč o budućem zvaničnom stavu Hrvatske, sa kojim ćemo se sučeliti kada dođemo na red za ulazak u EU?
Dr Milan Gulić sa Instituta za savremenu istoriju primećuje da Tomašićeva pripada najradikalnijem delu političkog spektra u Hrvatskoj, tako da ga njen stav ne čudi. Isto kao što ga ne bi začudilo ni potencijalno novo uslovljavanje Srbije od strane države Hrvatske na putu u EU.
„Prosto, politika Hrvatske prema Srbiji je uvek bila ista, i velika je šteta što u vreme kada je Hrvatska ulazila u EU niko nije otvorio neka važna pitanja koja postoje između Srbije i Hrvatske. Po mom mišljenju, ovo je licemerni stav Zagreba, pošto su njoj samoj pri ulasku u EU dosta gledali kroz prste“, priseća se dr Gulić.
Hrvatska je zaboravila da joj se, pri ulasku u EU, gledalo kroz prste i prešlo preko povraćaja srpske imovine, pitanja nestalih Srba, penzija…
„Kada jedna takva država bez postignutih standarda uđe u Evropsku uniju, nije ni čudo što ona nekome morališe o standardima. Slažem se da treba da se reše pitanja i o nestalima i o imovini, ali to treba da bude nešto što se radi sa obe strane“, naglašava naš sagovornik.
Tomašićeva je, doduše, navela da Hrvatska može da ima koristi od integracije Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, najviše zbog, kako je rekla, proširenja tržišta. To, međutim, ne vezuje sa političkim stavom da Hrvatska treba da uslovi ulazak Srbije u Evropsku uniju dok ona ne ispuni pomenute dve tačke. Prema njenim rečima, Zapad bi i te kako za te dve tačke imao sluha, samo u tome Hrvatska treba da nastupi „čvršćim stavom“.
Šta oni duguju nama, a šta mi njima?
Što se tiče kulturnih dobara, prema rečima Save Štrpca, direktora dokumentacionog centra „Veritas“, Hrvatska je stvari postavila tako da — sve što je bilo u srpskim manastirima i crkvama, a što su Srbi u većem delu izneli u Srbiju, to pripada njima.
„Odnosno, tamo gde je to nekada i bilo. Koliko znam, Srbija je takav stav Zagreba prihvatila i uglavnom vraća ta dobra. Veći deo je vraćen, ali je žalosno što se dobar deo toga drži u depoima, jer su crkve i manastiri i dugi objekti u kojima se to nalazilo porušeni. I to se sporo obnavlja“, navodi Štrbac.
Što se tiče nestalih lica, Štrbac kaže da po podacima njihovog centra, Srbi traže duplo više svojih koji su nestali u ratu nego Hrvati. Kako dodaje, Hrvati se, kada je reč o ovoj temi, pozivaju samo na podatke Crvenog krsta.
„Kada hrvatski političari govore o nestalima, izgleda kao da su samo njihovi nestali i stradali, i da Srba tu nema. Ja vam kažem da ima duplo više nestalih Srba nego Hrvata. Mi smo, naravno, zainteresovani za tu problematiku, kao i oni. S tim što oni možda imaju manje problema od nas jer su ušli u EU, a mi smo tek na putu ka tome. Možda zbog toga, bar javno, u izjavama, poklanjaju više pažnje problemu nestalih. Ali mi imamo mnogo grobnica koje su registrovane po Hrvatskoj, a čiju ekshumaciju Hrvati opstruiraju. To su poznata grobna mesta. Trenutno imamo i više od 400 ekshumiranih srpskih leševa u Zagrebu koji čekaju identifikaciju na osnovu DNK. Tako da je to veliki problem, mnogo veći srpski nego hrvatski, rekao bih“, navodi Štrbac.
On dodaje da mi imamo i drugih problema sa Hrvatima i napominje da su oni u prednosti jer su u EU, što znači da će i od njihovog glasa zavisiti srpski put ka Briselu.
