Teroristički napad na dve džamije u novozelandskom gradu Krajstčerču, u kome je ubijeno 49 ljudi (među kojima su i deca) u prvi mah je ostavio svet bez teksta.
Drugi šok nastao je kada je obelodanjen ideološki galimatijas koji je napadač, masovni ubica Brenton Tarant, ostavio za sobom u vidu manifesta na više od 80 stranica, imena ispisana na pušci koju je koristio u činjenju zločina, kao i muzika koju je navodno slušao u automobilu.
Na Tarantovom oružju ispisana su imena ljudi koje je smatrao borcima protiv islama, ljudi koji su pripadali različitim dobima i različitim istorijskim epohama. Tako su se među „herojima“ našli i franački vojskovođa iz ranog srednjeg veka Karlo Martel, venecijanski vojskovođa iz 16. veka Antonio Bragadin, kanadski masovni ubica Aleksandar Bisonet, koji je 2017. ubio šest muslimana u Kvebeku, vlaški knez iz 17. veka Šerban Kantakuzin, ali i knez Lazar, Miloš Obilić, Bajo Pivljanin i Marko Miljanov.
Na njegovoj pušci su i simboli nemačke SS divizije „Princ Eugen“.
Tarant je, ispostavilo se, boravio u Bugarskoj, gde je obilazio istorijske lokacije, u Mađarskoj, a putovao je i kroz Srbiju, Hrvatsku, BiH i Crnu Goru. Zločinac je, prema pisanju medija, navodno, u automobilu, pred napad slušao srpsku pesmu iz građanskog rata u BiH pod nazivom „Od Bihaća do Petrovca sela“.
Tarantov ideološki galimatijas može da bude zloupotrebljen, prema rečima saradnika Instituta za evropske studije Miše Đurkovića, i to dvostruko.
Prvo, kaže on, pažnja i pritisak usmeravaju se na Srbe i srpsko ratno nasleđe. Srbi, koji su prvi u novije vreme imali sukob sa islamom, navodno služe kao inspiracija za ultradesničare, dok sa druge strane Tarant može da bude zloupotrebljen u svrhe predstojećih izbora za Evropski parlament, na kojima se očekuje uspon radikalne desnice.
„Vrlo je zanimljivo da se ovo dešava u vreme početka te kampanje i, u to sam apsolutno siguran, biće maksimalno iskorišćeno za kampanju protiv svih ’populista‘ ili desničara koji idu protiv evropskog mejnstrima“, tvrdi Đurković.
„Kao pravoslavni vernik, najstrašnije osuđujem ovaj bezumni čin“, naglašava Đurković, a način na koji mediji percipiraju i prate celu priču jeste da su Srbi opet prikazani kao inspiracija za fašiste, divljake, ludake i ubice.
„Mi ovde imamo iskustvo života sa islamom nekih 7-8 vekova, gde nažalost povremeno dolazi do sukoba, uglavnom inspirisanih spolja, ali sve ostalo vreme s tim ljudima živimo. To su i naša braća i rođaci. Zapadni svet nema to iskustvo, a suočava se danas sa islamom koji ne želi da se integriše na način na koji bi Zapad želeo da ga uklopi“, kaže Đurković.
Druga i treća generacija muslimana u Zapadnoj Evropi, dodaje on, sve je manje integrisana i pravi paralelni sistem života. To u nizu zapadnoevropskih zemalja izaziva pojavu paravojnih formacija. Đurković navodi primer Holandije, u kojoj, kako kaže, postoji više od 80 belih suprematističkih paravojnih formacija za koje se zna.
Beli suprematizam na Zapadu Evrope fenomen je o kome se malo govori i koji je sa stanovišta političke korektnosti nepodoban za raspravu. Zbog toga, prema njegovim rečima, postoji opasnost da se Zapad pretvori u Liban i da ćemo događaje slične onom u Krajstčerču imati prilike da još gledamo.
