„Bili smo u kući kada su ušli, počeli da lome i bacaju zapaljive koktele, onda smo počeli da se povlačimo i bežimo kroz avlije prema crkvi. Kfor je sedeo mirno, zavukli su se u bove, nisu izlazili, verovatno su se plašili, i onda smo otišli do crkve. Nadali smo se da će Kfor da nas štiti, ali od toga nije bilo ništa. Ni dan-danas od toga nema ništa, to mogu samo da pričaju, niko neće da nas zaštiti, jedino ako nas Srbija zaštiti“, počinje svoje sećanje na dan kada su ostali bez ičega i svoj strah da im se slično ne ponovi, Gorica Mitrović iz Lipljana.
Kuća porodice Mitrović u Lipljanu u pogromu 17. marta 2004. je u potpunosti spaljena, kao i pomoćni objekti, i od tada Gorica sa četiri sina, od kojih su dvojica oženjena i imaju decu, živi u selu Skulanevo, u opštini Gračanica.
U Lipljanu, koji je imao oko 8.000 stanovnika, do pogroma su Srbi činili većinu stanovništva — 70 odsto, dok je 30 odsto Albanaca živelo u krajnjem južnom delu grada, a sada ih je 90 odsto.
Napad na Lipljan počeo je 17. marta, oko 14 časova. Na njega je krenulo nekoliko hiljada Albanaca, ispričao je za Tanjug Miloš Mitrović, tada sedamnaestogodišnjak, kojeg je pogrom zatekao u prodavnici koju je držala njegova porodica.
Čuo sam UČK! UČK! i onda je krenula pucnjava i bombe
„Masa ljudi je jurila i samo želela da popali i pobije srpski narod koji je bio tu. Bila je strava i užas, taj početak. Odjednom sam čuo ’UČK‘, ’UČK‘ i onda je krenula pucnjava i bombe“, priča Mitrović i kaže da njihova kuća nije spaljena prvog dana.
Tog dana su, kaže Albanci popalili kuće koje su bile pored puta, ali je 18. marta oko četiri sata posle podne ponovo krenula rulja ka njima, ušla u njihovu ulicu i spalila sve.
„Spasli smo se tako što smo išli kroz druga dvorišta iza kuće tamo gde je bilo Srba, zatim smo došli kod ujaka, kod kojeg smo bili jedno mesec dana. Posle toga nam je rođak pokojnog oca ustupio kuću, koja je bila oštećena od bombardovanja 1999. godine. Prozori nisu dihtovali, bilo je hladno, ali sve smo to pregrmeli i polako smo krenuli od nule da stvaramo“, navodi Miloš.
Miloševa majka Gorica Mitrović priseća se da je 17. marta ujutru vladala neprirodna tišina, ništa se nije čulo.
„Sedeli smo mirno, komšinica nam je bila tu, odjednom se čula vriska, buka i počeli su odmah da pale, da gađaju“, kaže Gorica i dodaje da nisu pretpostavljali da će do toga doći.
Kako kaže, nekoliko dana pred 17. mart atmosfera je bila drugačija, bila je tišina, grad je bio miran, sve je bilo mirno, „mogla je muva da se čuje“.
Dodaje da su i pre 17. u prazne kuće ulazili Albanci i zauzimali položaje, motrili na Srbe i na to gde su se nalazili, ali da nisu očekivali da će se desiti to što se desilo.
Bacali su ga kroz prozor, gazili, svašta su mu radili
„Sve je spaljeno. Kada su ušli u naše dvorište, komšije oko nas su već bile otišle, ostale su samo dve-tri kuće u kojima je bilo Srba“, priča Gorica.
Seća se kako je u tom napadu stradao komšija koji je živeo dve ulice od njih.
„Bio je nesposoban, nije imao ruku, živeo je sa majkom i sestrom, bacali su ga kroz prozor, gazili, svašta su mu radili“, priča ona.
Kada su se nakon nekoliko dana vratili u Lipljan, zatekli su kuću i pomoćne objekte u potpunosti spaljene. Spaljena je bila i stoka koju su imali, a u dvorištu su zatekli i zaklanu svinju.
I Jovica Ivić iz Čaglavice ima traumatična sećanja na mart 2004. godine, kada je ranjen.
„Oko pola sedam uveče, bio je 15. mart, vraćao sam se kući. Nije bilo struje. Odjednom mi je prišao auto s leđa i sa šiptarskim naglaskom mi se obratio jedan: ’Dečko, da te pitam nešto‘, i ja sam se okrenuo. On je izvadio pištolj, ja sam se šokirao. Počeo je da puca i ja sam od siline udarca krenuo da se vraćam tri-četiri metra unazad i pao sam“, prepričava ovaj dramatični događaj Ivić za Tanjug.
Priseća se da su napadači počeli da psuju na albanskom, nakon čega su pobegli.
„Nekih 15 minuta bio sam u šoku, nisam znao ni gde se nalazim, pokušavao sam da ustanem, ali nisam uspeo, jer sam krvario. Pogodili su me sa pet metaka — tri u ruku, dva u stomak, sve prostrelne rane. Posle 15 minuta naišao je komšija koji me je video, pokupio i prebacio me do interne klinike. Odatle su me prebacili na hirurgiju i kasnije u Mitrovicu, gde sam i operisan“, kaže on.
Seća se, kaže, da je u trenutku kada je ranjen i kada su napadači pobegli, odmah pored stajao džip Unmika.
„Pozvao sam ih da mi pomognu, ali iako su izašli iz auta, nisu hteli da mi priđu“, kaže Ivić.
Kaže i da je to što se njemu desilo kada je imao 18 godina moglo da se desi bilo kome od Srba da je naišao u to vreme i navodi da je to bio deo osvete Albanaca zbog događaja koji su pripisivani Srbima prethodnih dana.
Velika je napetost i strah
Posle oporavka u centralnoj bolnici vratio se u Čaglavicu, gde i dalje živi sa porodicom.
„Komšija Srba svakoga dana ima sve manje i manje. Velika je napetost i strah šta će biti sutra. Uvek kada dođe mart, Srbi osećaju dodatni strah“, priča Ivić.
Danas su Čaglavici 174 srpske kuće, prema rečima Ivića, a u selu koje je 2004. godine bilo čisto srpsko danas je više Albanaca nego Srba.
Martovski pogrom 2004. godine je najmasovniji pogrom srpskog civilnog stanovništva sa KiM od 1999. godine, koji je organizovala teroristička OVK i albanski ekstremisti, a od 17. do 19. marta 2004. godine proteran je veliki broj Srba i drugog nealbanskog stanovništva, spaljene su njihove kuće i oskrnavljeni su srpski kulturno-istorijski spomenici.
Prema procenama, više od 4.000 ljudi izgnano je iz svojih kuća, širom Kosova i Metohije, poginulo je 28 ljudi, više od 900 ljudi je pretučeno i teško povređeno, a od Srba je „očišćeno“ šest gradova i devet sela. Uništeno je 19 kulturnih spomenika i 16 pravoslavnih crkava, kao i oko 10.000 fresaka, ikona…, a oko 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća je spaljeno i uništeno.
