Napad na kineskog telekomunikacionog giganta „Huavej“ predstavlja koordinisanu operaciju obaveštajnih službi anglosaksonskih država, koje ulaze u jedinstvenu mrežu pod nazivom „Pet očiju“. Kako je pisao australijski list „Australijan fajnenšel rivju“ (AFR), na godišnjem sastanku visokih rukovodilaca obaveštajnih službi SAD, Kanade, Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda u Otavi u julu prošle godine dogovoreno je da se zabrani pristup „Huaveja“ mobilnim telefonskim mrežama pete generacije (5G). Ključna ličnost tog sastanka bila je direktorka CIA Đina Hespel, koja nosi nadimak Krvava Đina. Upravo su SAD pokrenule napad na Kinu. U stvari, to je samo segment trgovinskog rata koji Vašington vodi protiv Pekinga.
Ubrzo nakon toga počela je medijska hajka na kinesku kompaniju. Paralelno s tim, prvo je Australija zabranila „Huaveju“ instalaciju 5G, a zatim je tu odluku doneo i Novi Zeland. SAD su odavno zabranile toj kompaniji pristup svom tržištu. Najveći problem u tome ima Velika Britanija, jer njen operater „Britiš telekom“ ima potpisanu stratešku saradnju sa kompanijom „Huavej“.
„Pet očiju“ koje sve vide
Alijansa „Pet očiju“ je starija od NATO-a. Sve je počelo još za vreme Drugog svetskog rata, stvaranjem obaveštajnog saveza SAD i Velike Britanije. Nekoliko godina kasnije, pridruživanjem Kanade, Australije i Novog Zelanda, klub je dobio današnje konture i naziv „Pet očiju“. Tokom Hladnog rata bio je skoncentrisan na praćenje SSSR-a i njegovih saveznika iz Varšavskog pakta. Usput su prikupljani i podaci o drugim gorućim tačkama. Na primer, Australija i Novi Zeland su pomagali SAD za vreme rata u Vijetnamu i operacija u Persijskom zalivu. Poslednjom velikom operacijom „Pet očiju“ smatra se obaranje režima Muamera el Gadafija u Libiji.
Decenijama javnost nije znala o postojanju tog špijunskog kluba. Tek 2003. godine organizacija je prvi put pomenuta, a tek 10 godina kasnije Edvard Snouden je, nakon bekstva u Rusiju, objavio niz dokumenata američke NSA (Nacionalne službe bezbednosti), čime je postala jasna dimenzija njihovog rada. Te države danas, pozivajući se na borbu protiv terorizma, špijuniraju ceo svet. Sve i svakog. Naravno, Rusija i Kina su među glavnim ciljevima tog udruženja.
„Njihova saradnja je vrlo tesna, pod rukovodstvom glavnog koordinatora SAD, šefa svih obaveštajnih službi. Oni nemaju sedište, ali se okupljaju u Kanadi, Australiji, na Novom Zelandu. Glavne oči su, nesumnjivo SAD, Kanada i Australija“, objašnjava za Sputnjik veteran spoljnoobaveštajne službe Rusije Lev Koroljkov.
Australija, na primer, pomaže Vašingtonu u špijuniranju azijskih država. Kanadu, na primer, optužuju da aktivno prati Južnu Ameriku. Prema informacijama koje je objavio Snouden, uz pomoć američke NSA, Kanada je pratila Ministarstvo energetike i rudarstva Brazila. NSA je špijunirala i državnu naftnu kompaniju Brazila.
Koroljkov navodi da je organizacija „Pet očiju“ nekad i sama inicijator procesa o kojima odluke donose vlade tih država, u zavisnosti od pretnji. Na primer, klub „Pet očiju“ usmeren je protiv „Huaveja“ kako bi se potkopao konkurent u isporuci elektronike.
„Oni danas imaju vrlo jak uticaj. Nekad izazivaju i sukobe između država, jer se na osnovu njihovih informacija donose političke odluke, posebno u SAD“, navodi Koroljkov.
On dodaje da se klub proširio za još dva nivoa. Osim sporazuma pet anglosaksonskih država, postoje još dva dogovora na osnovu kojih su obrazovani klubovi „Devet očiju“ i „Četrnaest očiju“, koji ne sarađuju tako tesno kao „petorka“.
U klub „devet“ ulaze, osim pet glavnih država, još i Danska, Francuska, Holandija i Norveška, a klub „četrnaest“ čine „devetka“ plus Nemačka, Belgija, Italija, Švedska i Španija. Sa njima, s vremena na vreme, informacije razmenjuju i Izrael, Japan, Singapur i Južna Koreja.
Te službe, iako aktivno razmenjuju informacije, malo veruju jedna drugoj. General FSB u penziji Aleksandar Mihajlov podseća da ako postoje prijateljske države, ne postoje i prijateljske obaveštajne službe. Saradnja među njima zavisi od događaja i situacije. Nekad je aktivnija, a nekad splasne.
„SAD imaju jasne nacionalne interese i njihovo prvenstvo u ovom bloku im omogućava da diktiraju uslove obaveštajnim službama tih država“, zaključuje ruski general.
