Sredinom 20. veka pomorski geolozi otkrili su ogromne planine koje su opasavale planetu po dnu Svetskog okeana. Nazvali su ih srednjookeanskim grebenima. Šezdesetih godina prošlog veka geolozi su izneli hipotezu da su se grebeni pojavili na mestu pucanja litosfernih ploča, tamo gde se obrazuje nova zemljina kora.
Uskoro su hipotezu potvrdili geofizičari, koji su u stenama na dnu okeana otkrili tragove inverzije magnetnog polja planete. Različito namagnetisani delovi pronađeni su i u području grebena Hakela, planinskog uzvišenja u zapadnom delu Severnog ledenog okeana. To ukazuje da su na tom mestu litosferne ploče razbijene.
Pucanje grebena Hakela počelo je pre oko 53 miliona godina. Razdvajanje ploča na tom mestu traje sve do danas, po nekoliko milimetara godišnje.
Još ranije, pre 65 miliona godina, severnoamerički kontinent počeo je da se udaljava od evroazijskog — udaljile su se Aljaska i Čukotka. Otprilike u to vreme nastale su i kotline, koje sada čine istočni deo Severnog ledenog okeana, kao i uspon Mendeljejeva i greben Lomonosova. Na osnovu geofizičkih merenja na nemačkom istraživačkom brodu „Polarštern“ 1991. godine naučnici su pretpostavili da su oba podvodna planinska lanca nekada pripadali Evroazijskom kontinentu.
Greben Lomonosova proteže se na oko 1.700 kilometara od Novosibirskih ostrva, gde njegova širina dostiže 200 kilometara, preko Severnog pola do Grenlanda i ostrva Elsmir kanadskog arhipelaga, gde se planinski lanac sužava četiri puta i završava sedlom dubine 2,4 kilometra.
Praktično svi geološki podaci, i ruski, i strani, ukazuju da je region istočno od grebena Hakela, uključujući uspon Mendeljejeva, deo evroazijskog kontinentalnog pojasa. Zbog čega je to važno?
Činjenica je da prema Konvenciji UN o morskom pravu iz 1982. godine, koju je Rusija ratifikovala, zona ekonomskih interesa zemalja, koje imaju izlaz na Severni ledeni okean, obuhvata 200 nautičkih milja od granica teritorijalnih voda ili 150 milja od granica kontinentalnih pojasa.
Ako se dokaže da ruski kontinentalni pojas uključuje greben Lomonosova, granica Rusije će se proširiti za 350 milja na račun Severnog ledenog okeana, što je 1,2 miliona kvadratnih kilometara morskih sedimenata koji su bogati ugljovodonikom, čije se rezerve procenjuju na oko pet milijardi tona goriva.
Rusija je još 2001. godine podnela zahtev UN za širenje arktičke granice, ali nije odobren, jer su naučni dokazi smatrani neuverljivim. Novi zahtev, koji uzima u obzir savremene podatke morskih ekspedicija, podnet je 2015. godine. On je razmatran na nekoliko sastanaka, ali odluka nije donesena.
Ujedinjene nacije su 2014. godine podržale Rusiju i priznale Ohotsko more za unutrašnju rusku akvatoriju. Kao rezultat toga, teritorija Rusije povećana je za 52.000 kvadratnih kilometara.
Krajem februara obelodanjeno je da potkomisija UN novi ruski zahtev smatra značajnim i da očekuje slične dokumente iz Kanade i Danske, koje takođe pretenduju na širenje ekonomskih zona uticaja na Arktiku.
U međuvremenu, u nedavno objavljenom članku ruskih naučnika sa Ruskog istraživačkog instituta za okeanologiju i Univerziteta u Sankt Peterburgu rezimira se dugoročna geološka istraživanja u Severnom ledenom okeanu. Sastav i struktura stena na grebenu Lomonosova veoma su slični onima koje su naučnici otkrili na dnu Barencevog i Karskog mora. Ispod sloja naslaga nalazi se drevni kontinent, koji je nastao mnogo pre pojave okeana. Zapravo, greben Lomonosova je bio kopno pre 10 ili 13 miliona godina.
Niska seizmičnost takođe pokazuje da je greben Lomonosova deo tog kontinenta. Dakle, greben Lomonosova i ruski Arktik geološki predstavljaju jednu celinu i deo su jedne litosferne ploče.
