U slučaju globalne katastrofe ljudska populacija bi mogla da se preseli na Mars, Veneru i Mesec, koje bi pre toga trebalo „transformisati“ u mesto pogodno za život.
U septembru 2015. godine preduzetnik, investitor i inženjer Ilon Mask u jednoj od televizijskih emisija predložio je da se Mars bombarduje nuklearnim bojevim glavama. Prema njegovom mišljenju, to bi omogućilo da sa planete brzo ispari suvi led iz ugljen-dioksida. CO2 će dospeti u atmosferu i izazvaće efekat staklene bašte. Temperatura i pritisak će početi da rastu postepeno, led će se rastopiti još brže i moguće je da bi se na površini pojavila voda u tečnom stanju. Nakon toga, na Marsu bi bilo moguće zasaditi jednoćelijske alge i čekati dok ne stvore atmosferu koja je pogodna za život čoveka, za šta bi bilo potrebno nekoliko hiljada godina.
Međutim, na Zemlji jednostavno nema dovoljno nuklearnog oružja, kako bi njegov plan uspeo. Naučnici predlažu druge načine za zagrevanje površine na Marsu. Na primer, izazvati sudar Crvene planete sa asteroidom ili iskoristiti ogromno orbitalno ogledalo, koje bi skupljalo sunčevu energiju i usmeravalo je na ledene polarne kape na Marsu. Međutim, tehnologija trenutno nije dosegla nivo na kojem bi bilo moguća realizacija tog scenarija.
Kako od Marsa napraviti Zemlju?
Naučnici sa Univerziteta u Koloradu smatraju da su napori da se Mars pretvori u planetu na kojoj je moguć život možda uzaludni. Analizirajući podatke sa aparata „Mars rekonesens orbiter“ i „Mars Odisej“, oni su došli do zaključka da na toj planeti nema dovoljno ugljen-dioksida da bi se obrazovala gusta atmosfera.
Međutim, Ilon Mask, koji sanja o kolonizaciji Marsa, veruje da njegovo tlo apsorbuje ogromnu količinu ugljen-dioksida. Prilikom zagrevanja planete doći će do snažne emisije ugljen-dioksida u atmosferu, što će pokrenuti proces teraformiranja, odnosno „preoblikovanja“ Marsa u Zemlju.
Za razliku od Marsa, Venera zahteva hlađenje. Srednja temperatura na njenoj površini iznosi 452 stepena Celzijusa, dok je pritisak oko 90 bari.
Kada je reč o masi, gravitaciji i stepenu sunčevog zračenja, Venera je slična Zemlji. Osim toga, prema proračunima naučnika sa Instituta za istraživanje svemira „Godard“, pre oko dve milijarde godina klima na Veneri bila je slična klimi na Zemlji. Na planeti su postojali okeani sa tečnom vodom, a temperatura je bila veoma prijatna i kretala se oko 15 do 17 stepeni Celzijusa.
Karl Sagan je predložio da se u atmosferi Venere poseju cijanobakterije. Zahvaljujući fotosintezi one pretvaraju ugljen-dioksid u organsku materiju i oslobađaju kiseonik. Međutim, nije poznato da li bi same bakterije opstale u surovim uslovima na Veneri. Osim toga, prema procenama fizičara Martina Foga proces pretvaranja ugljen-dioksida u organske materije potrajao bi oko milion godina.
Postoji i brži način da Venera postane naseljiva, a to je da se u atmosferu ispusti velika količina vodonika kako bi se sav ugljen-dioksid pretvorio u grafit i vodu. U svojstvu katalizatora mogu se koristiti čestice gvožđa, koje bi se raspršile iznad planete. Smatra se da bi zbog toga pritisak pao na tri bara, efekat staklene bašte bi nestao, a na površini bi se pojavila voda. Prema najoptimističnijim procenama, ona bi pokrila do 80 odsto planete.
Međutim, kako ističu naučnici iz Istraživačkog centra „Džon Glen“ (NASA) sve te metode neće pomoći ako se ne budu rešavali glavni problemi kao što su oblaci sumporne kiselina i predug sunčani deo dana, koji traje kao 117 dana na Zemlji. Ako se pronađe rešenje za te probleme, Venera bi bila sasvim pogodna za teraformiranje.
Gde živiš? Na Mesecu!
Ipak, mnogo je logičnije da Mesec pretvorimo u mesto za život. Prema mišljenju američkih i britanskih naučnika, u prošlosti je to nebesko telo moglo biti naseljivo, ali danas Zemljin satelit nije baš gostoljubivo mesto. Temperatura se kreće od minus 180 do plus 120 stepeni Celzijusa. Magnetno polje ne postoji, zbog čega kosmičko zračenje steriliše površinu. Atmosfera skoro ne postoji, što znači da stalno postoji opasnost od pada meteorita. Međutim, Mesec ima jedan od glavnih uslova za teraformiranje, a to je voda u obliku „ledenog večnog mraza“ u blizini polova.
Godine 2012. ta mesta je istražio ruski neutronski teleskop LEND, koji se nalazi na američkom lunarnom izviđačkom orbiteru (LRO).
Predlaže se da se problem sa zadržavanjem atmosfere i isporučivanja elemenata koji su neophodni za život (vodonik, azot, ugljenik) na Mesec reši uz pomoć kometa. Veruje se da bi ti objekti pri sudaru sa Mesecom rasuli gasove i vodenu paru i na taj način bi se obrazovala atmosfera. Prilikom sudara oslobodila bi se i voda koja se nalazi u lunarnom regolitu, a na površini bi se obrazovali prirodni rezervoari vode. Impuls, koji bi prenela kometa, ubrzao bi rotaciju Meseca, što bi doprinelo zadržavanju atmosfere.
Međutim, bombardovanje Meseca svemirskim objektima može oštetiti i Zemlju. Sigurnija opcija je da se samo mali deo satelita prilagodi za život. Istraživači iz NASA predlažu da se u krateru Šeklton, u kojem je pre nekoliko godina otkriven vodeni led, stvori mikroklima za uzgajanje biljaka, kako bi se obrazovala atmosfera pogodna za disanje. U početku će se time baviti roboti, koji će podići kupolu i instalirati solarna ogledala.
