Slovenija, za razliku od BiH, ne polaže pravo na vlasništvo filma, već kao koautor želi samo kvalitetnu kopiju.
Dok hrvatski „Jadran film“ tvrdi da filmski ratni spektakl snimljen 1969. godine službeno pripada hrvatskoj kinematografiji, iz bosanskog „Filmskog centra Sarajevo“ ističu da su prava na film nesporna i da pripadaju njima.
Filmski kritičar Božidar Zečević u razgovoru za Sputnjik kaže da je veoma zanimljivo da posle toliko godina postoji veliko interesovanje u vezi sa vlasništvom i autorskim pravima za film „Bitka na Neretvi“.
„To je bila jugoslovenska politička megaprodukcija, iza koje je stajala tadašnja država. Izvršni producent jeste bio ’Jadran film‘ iz Zagreba, koji sada polaže neka prava na taj film, mada su ulaganja bila ogromna sa svih strana. Izdvajalo se uglavnom iz savezne kase, mada se dosta izdvajalo i iz srpskog budžeta. To se tada nije brojalo, i teško bi se razmrsilo ko je šta i koliko uložio u taj film“, objašnjava Zečević.
Film „Bitka na Neretvi“ bio je velika koprodukcija sa Italijanima, koji su uložili i mnogo svojih sredstava.
„Ali, to je bilo drugačije vreme, drugačiji su bili kriterijumi i pravila u vezi sa intelektualnom svojinom, pogotovo u Istočnoj Evropi. Pozivati se danas na to je diskutabilno. Naravno, to sud može da ceni, ali u obzir mora da uzme sve faktore“.
Zečević ističe da je to bila tipična državna produkcija i da su mnoge državne firme donirale novac i utrkivale se u tome.
„Nikad nismo saznali koliko je taj film zapravo koštao. Kasnije je, naravno, bilo skupljih produkcija, ali to je bio najskuplji jugoslovenski film u vreme kada je pravljen.
U megalomanskom projektu učestvovala je i impozantna ekipa.
„Za današnje prilike, to je bila neshvatljiva produkcija. To je bio najveći poduhvat tog vremena sa podrškom bukvalno svih faktora druge Jugoslavije, na čelu sa Titom. Bila su obezbeđena neograničena sredstva, zato se i ne zna koliki je zapravo bio budžet tog filma“.
Za najveći ratni film reditelj Veljko Bulajić okupio je dotad neviđenu ekipu, na čelu sa Julom Brinerom, Kurdom Irgensom, Frankom Nerom, Hardijem Krigerom, Orsonom Velsom, Silvom Koščinom, sa Bornadčukom i elitom jugoslovenskih glumaca.
„Nominovan je i za Oskara, iako se znalo da nema šanse da prođe upravo zbog toga što je umetnički efekat tog filma bio daleko ispod očekivanja i ispod uloženih sredstava. Bulajić se udaljio od njegovih izvornih nadahnuća u filmovima ’Vlak bez voznog reda‘, ’Kozara‘ i drugim njegovim filmovima. Ovo je bilo stvaranje i distribucija jednog titoističkog, komunističkog mita. Kao takav, on nije imao šanse ni da delimično ostvari tu ambiciju na zapadnom tržištu“.
Zečević kaže da je film na zapadnom tržištu prodat pod imenom „Crveni đavoli protiv SS-a“.
„To je asociralo na trećerazrednu glupost i kao takav on nije prošao. U pitanju je bila politička propaganda sračunata na to da ne ostvari ni komercijalni uspeh, a kamoli da dobije Oskara za strani film. To je bilo potpuno van domašaja tadašnje naše kinematografije“.
Za englesku verziju filma muziku je komponovao Bernard Herman a izveo ju je orkestar Londonske filharmonije, a jedan od originalnih postera za englesku verziju filma napravio je Pablo Pikaso.
Za potrebe filma uništena su četiri posebno konstruisana sela, jedna tvrđava, a gvozdeni most na Neretvi je dvaput miniran.
Ostatke miniranog mosta 1991. godine odnela je nabujala Neretva. Do tada je bio u vlasništvu memorijalnog centra Jablanice i privlačio je veliki broj turista. Od ′91. do danas više puta je najavljivan projekat restauracije mosta, ali se to zasad nije realizovalo.
Nijedan kadar scene rušenja pravog mosta preko Neretve nije ušao u film, jer se nakon miniranja mosta podigla velika prašina. Kasnije je ova scena ponovljena na maketama.
Prema službenim procenama, film je koštao 4,5 miliona dolara, dok su američki izvori navodili cifru od 12 miliona dolara.
