Na celom svetu postoji još nekoliko levičarskih vlada u zemljama Latinske Amerike, ali pre bih te vlade nazvao „ružičastim“, nego „crvenim“, izjavio je Ćirjaković u emisiji „Sputnjik intervju“.
„Kad je reč o Severnoj Koreji, to je jedan lični režim koji se ne može smatrati levičarskim. U Kini i Vijetnamu činjenica da postoji monopol Komunističke partije nad vlašću je potpuno nevažna za razumevanje te dve turbo-kapitalističke zemlje i komunizma tamo ima samo u tragovima“, dodao je Ćirjaković.
Koliko su te „ružičaste“ vlade država u Latinskoj Americi zaista levičarske?
— To uglavnom i nije levica, sem Bolivije. Imamo Kubu, Ekvador i Meksiko u toj ružičastoj zoni i naravno Venecuelu, ali vlast je toliko krhka i ugrožena da je pitanje koliko će taj režim opstati. Ima još nekoliko zemalja u tom rasponu, ali, nažalost, to nema mnogo veze sa onim što smo nekada navikli da zovemo levicom. Reč je o jednom globalnom trendu, o bankrotu levičarske vizije, u čijem temelju se nalaze pravednija redistribucija društvenog bogatstva, solidarnost, jednakost… To su danas prokazane reči, a levica se na različite načine predala. A taj razorni, konačni udarac levici je zadala opsesija manjinskim politikama identiteta. Umesto politici redistribucije levica se okrenula priznavanju manjinskih identiteta, tako da sada imamo hiljade kvazilevičarskih borbi koje su vezane za marginu margine i njihovo takozvano osnaživanje i niko ne razmišlja o ključnim levičarskim pitanjima. Nažalost, ono što sebe naziva levicom se udaljilo od Marksa i okrenulo se dvojici autora, genijalnim ljudima, Mišelu Fukou i Žaku Deridi, koji su otrovali i zaveli gomilu nekad buntovnih, mladih umova sa velikih univerziteta širom sveta. Niko veće zlo ideji levice nije naneo od te dvojice genijalnih, možda i najvećih umova 20. veka.
U jednom tekstu ste napisali da je danas najveći levičar Donald Tramp.
— Levica se danas okrenula borbi na dva fronta. Jedan je globalni — klimatske promene, beli medvedi, foke, gorile i sve drugo za što ne kažem da nije važno, naročito klimatske promene. Ako će nas nešto odvesti ka globalnom Holokaustu onda je to današnji, razuzdani kapitalizam koji hrani ta razuzdana potrošnja. Drugi nivo je taj lokalni, mikronivo — manjina, manjinica, margina margine i to je ono čemu kapitalisti aplaudiraju. Nema ništa bolje za kapitalizam od diverziteta. Kad kažete kapitalisti različitost, on aplaudira i taj monstruozni, fundamentalistički kapitalizam koji imamo, on govori dajte nam još različitosti. Mi se nalazimo u toj perverznoj situaciji gde je levica, odnosno ono što je ostalo od levice na Zapadu, saučesnik ovom poretku. Oni su za osnaživanje tih politički benignih, uglavnom rodnih i seksualnih manjina kao merilo validnosti sistema, a ne za ekonomsko osnaživanje siromašnih ljudi, prezrenih masa.
Deo sveta u kojem je levica jedino uspešna je Latinska Amerika, a tamošnji levičari su pobedili zato što su nacionalisti i populisti i nemaju kompleks nacije i naroda. Nažalost, današnja levica ima alergiju na narod, obične ljude, koje ti levičari, i marksisti i liberali, vole da nazivaju plitkoumnim, krezubim, smrdljivim. U Latinskoj Americi imamo ključne autore koji zagovaraju vraćanje ideji narodnog fronta, a mi smo zaboravili da se čak i antifašistička borba u Srbiji zvala Narodno-oslobodilački pokret. Zato je Latinska Amerika značajna jer je ukazala na važnost nacionalnih država i borbe na tom nivou. A Tramp je važan jer je prvi pokrenuo deglobalizaciju i učinio da nivo nacije i države ponovo postane bitan. I ta ponovna važnost države je ono zašto bi levica trebalo da bude zahvalna Donaldu Trampu.
U Latinskoj Americi imali smo seriju pada s vlasti levičarskih režima. Da li je perspektiva levice u Latinskoj Americi toliko mračna kao što izgleda danas?
— Kratkoročno, ona nije svetla, ali na duge staze, tamo postoji jaka, snažna, autohtona tradicija koja je manje pod uticajem Sovjetskog Saveza i njegovih zabluda i grešaka u Evropi i nema taj balast nacionalsocijalizma, gde je od Hitlerove ideologije postala prokažena samo reč — nacionalizam. Tih kompleksa u Latinskoj Americi nema, tradicija je duga i bogata, i nacionalistička i populistička. Globalna hegemonija kapitalizma i sila koje su protiv njih je snažna, pravili su i sami neke ozbiljne greške, tako da taj pad koliko god da bude veliki, ne znači krah i kraj. To su snage sa dubokom tradicijom, dubokim korenima i postoje lideri koji znaju da komuniciraju sa narodom, kojeg se ne gade, ne mrze obične, siromašne građane kao što je slučaj sa ovom lažnom, smešnom, patetičnom levicom u Srbiji, ali i u celoj Evropi.
Da li posle „slamanja kičme“ Sirize još negde u Evropi postoji jaka levica koja je na vlasti ili blizu osvajanja vlasti?
— Ne postoji. Da bi osvojila vlast, levica mora da postoji. Razumem Ciprasa, oni bi uništili Grčku i pretvorili bi je u nešto mnogo gore od Venecuele. Cipras realno nije imao nikakve šanse. Ono što daje jedinu nadu, a opet tu nema nema levičarskih stranaka uopšte, jeste pokret „Žutih prsluka“ u Francuskoj.
Imamo Džeremija Korbina koji je posle zaokreta ulevo doveo laburiste pred vrata vlasti u Velikoj Britaniji.
— Mislim da su male šanse da njegovi laburisti preuzmu vlast. Nažalost, zbog par blago nesmotrenih izjava koje bi u nekim drugim uslovima bile smešne, on je proglašen za antisemitu. Snage koje su protiv njega — mediji, kapital i tradicionalne elite čine da su njegove šanse da dođe na vlast minimalne. S jedne strane, on se nalazi u savršenoj poziciji, prosto je neverovatno da laburisti neće preuzeti vlast, ali šanse da se to desi su, nažalost, minimalne. Jednostavno, bez Ruperta Mardoka, koji je vlasnik vesti, ne možete biti premijer Velike Britanije.
A Berni Sanders u Americi?
— On je jedan smešan lik, folklorni socijalista. Amerika je jedno bitno drugačije društvo. Kad biste Amerikancima dali da rade šest sati dnevno ili pet dana nedeljno, oni bi skoro svi našli drugi posao. Da bi ta nacija opstala, njima je svima vekovima ispiran mozak. Mislim da je Severna Koreja jedina zemlja u kojima je ljudima više ispran mozak nego u SAD. Sanders ima jako dobrih ideja, ali u američkim okolnostima on jedino može, ako bude dovoljno uspešan, da obezbedi Trampu drugi mandat. Mislim da će Tramp sve učiniti da on bude njegov protivkandidat.
Ali i Tramp je iz pozicije autsajdera postao najmoćniji čovek na svetu.
— Bojim se da neka čuda nisu moguća zbog svesti Amerikanaca i tog dugotrajnog ispiranja mozga. Kod Trampa je ključna stvar što je on bogat na način na koji bi jedan siromašan Amerikanac koji veruje u „američki san“ želeo da bude bogat. On je antielitistički bogat, nije ga ništa sramota i on je slika i prilika „američkog sna“ i zato je mogao da prošvercuje gomilu drugih stvari da postane predsednik. Ne vidim taj potencijal kod Sandersa, ali iskreno bih voleo da sam u krivu.
Znači, jedina nada „prezrenim na svetu“ je da levičari u Latinskoj Americi istraju u svojoj borbi?
— Oni će sigurno istrajati. Ne verujem da su dotakli dno, ali njihovo dno je jedno lepo, stabilno dno iz kojeg će se oni opet podići. To je dugačka tradicija i oni se ne gade naroda i ne vide obične ljude kao „korpu bednika“.
