Neobuzdanost, sirov talenat i brojni poroci — ovo su sinonimi za jednog od najvećih baletskih umetnika današnjice — Sergeja Polunjina. Ukrajinac koji je karijeru izgradio i dokazao na pozornicama širom sveta, a u jednom trenutku odabrao Beograd za svoje prebivalište, ovih dana gostuje u Narodnom pozorištu sa baletskom predstavom „Posvećenje“, inspirisanom likom i delom Vaclava Nižinskog. Sa „Džejmsom Dinom svetske baletske scene“ razgovarali smo o pomenutoj predstavi, Srbiji, slobodi u umetnosti ali i društveno/političkim tokovima.
Nastupate u Narodnom pozorištu tri večeri zaredom. Šta ćete ponuditi srpskoj publici? Hoće li biti nekog iznenađenja?
— Nije reč o iznenađenjima. Pre svega, želim da budem iskren pred publikom i da dam sve od sebe. I tek onda ćemo videti kakva će to predstava biti. Svaki nastup je na neki način različit. Radi se o moćnoj muzici, snažnoj i vrlo emotivnoj koreografiji. Drago mi je što je u pitanju intimni teatar, a i samo delo je intimno, tako da će publika imati dobar uvid u nastup.
Hajde da se osvrnemo na rečenicu koja se nalazi u programu predstave: „Kada igra dostigne krešendo, ja više ne postojim — postoji samo ples“. Koja je to vrsta plesa?
— U „Posvećenju“ su korišćene različite koreografije Vaclava Nižinskog, ukrštene sa Jukinom koreografijom, a postoji i deo moje improvizacije. Ima tu mnogo različitih varijacija, ima mnogo vrsta plesa.
Najavili ste da ćete zaigrati u baletu „Labudovo jezero“ u Beogradu. Kako je došlo do toga?
— Da, voleo bih. Ponudili su mi i biće mi čast. To je jedna od najneverovatnijih kompozicija i priča. Ne igram mnogo klasičan balet, tako da je ovo vrlo dobrodošlo.
Imali ste svet na dlanu, ali u jednom trenutku ste odlučili da se doselite u Beograd i ovde formirate svoju bazu. Zašto ste izabrali našu zemlju? Čime vas je privukla?
— Može se reći da me je život doveo u Srbiju. Nije bila moja odluka, niti sam bio primoran. Srbi su neverovatan narod koji je uvek voljan da pomogne, koji uzbuđuju nove stvari. Ovde postoji jedna nova energija. Ne znam, osetio sam se dobro. Srbi su mi se našli ne samo u Srbiji već i širom sveta. Počeo sam da to zaista cenim. Da cenim te njihove veoma lepe ljudske vrline. I vrlo sam zahvalan. Zahvalan što su mi pomogli.
Šta se desilo sa projektom „Polunjin“ koji ste započeli ovde?
— Mislim da smo morali da poradimo na promeni ansambla i stare energije. I poželeo sam da mu promenim ime, čisto zbog energije. Nastavljamo u istom ritmu na neki način, zamisao je i dalje ista, samo oplemenjena drugačijom energijom.
Napravili ste iskorak iz okvira baleta. Podigli ste ga na jedan viši nivo. Da li postoji dovoljno slobode u umetnosti danas?
— Mislim da danas imamo više slobode nego ikada ranije. Imamo mogućnosti za tu slobodu zahvaljujući novim tehnologijama. Ali je sve u našem umu. Nažalost, ponekad nas mediji ili društvo ograničavaju. Sloboda se ogleda u tome ko smo mi u stvari. Moramo da promenimo način razmišljanja. Možete imati onoliko slobode koliko želite. Možete se osećati slobodno u zatvorenoj sredini, a možete se i osećati zatvoreno u slobodnoj zemlji. Sve zavisi od vas, i ko ste u stvari.
Sa 19 godina postali ste najmlađi prvak londonskog Kraljevskog baleta. Međutim, svojevoljno ste napustili tu poziciju ubrzo. Zbog čega?
— Nije da mi se nije svidelo. Bio sam željan nečega većeg. Želeo sam da naučim druge stvari, da osetim život. Znao sam da je život nešto više od jedne zemlje, od jedne sale, jednog mesta. Želeo sam nova iskustva. Živimo samo jednom. Možda i više puta, ali ovaj život je jedan, i morate da pratite svoje instinkte, svoje biće. To je prava poruka i misija koju morate da obavite. I tako sam se osećao godinama, ali sam u tom trenutku osetio da je pravo vreme da presečem. To je tinjalo u meni i znao sam da ću doneti tu odluku.
Stekli ste reputaciju lošeg momka zbog brojnih tetovaža, otvorenih stavova, ali vam talenat niko ne osporava. Kako se osećate kada izgubite neku ulogu zbog neke vrste „divljeg“ ponašanja?
— Nisam nikada zažalio zbog toga. I uvek osećam da mi takve situacije zapravo pomažu. Znate, možda bi se nešto dogodilo tokom predstave, možda bih se povredio… Uvek doživljavam to kao nešto pozitivno. Verujem životu, on me uvek štiti i usmerava me na pravi put.
U jednom trenutku ste hteli da dignete ruke od baleta, kada ste bili na vrhuncu svoje karijere. Šta je bilo presudno da to ipak ne učinite?
— Imao sam problem sa prihvatanjem plesa u celosti i njegove cene. Takođe, vukla me je glad za novim, neistraženim, ali nisam poznavao pravu prirode umetnika. Pošto umetnik može da izabere šta će biti, ne mora uvek da bude isti. Kombinacija svega toga. Morao sam da prođem kroz određene stvari da bih bio u stanju da prihvatim odgovornost za ples.
Imali smo prilike da vas gledamo u filmu „Bela vrana“ Rejfa Fajnsa. Šta vam je ova uloga donela? Da li ste se pronašli u glumi? Možda ćete nastaviti da se bavite glumom kada završite sa baletskom karijerom?
— Volim filmove jer je to jedno novo iskustvo za mene. Svaki dan vam donese nešto novo. Rejf je neverovatno talentovan i harizmatičan. A ja sam kao sunđer, učim kako neka osoba funkcioniše, šta govori. To je vrlo, vrlo važno, za sve. A onda to koristim i u plesu. U Parizu sam snimio novi film. Ponovo, ne znate šta će vam život doneti i morate da prihvatite sve što dolazi i budete najbolji što možete.
Ko je veći — Nižinski ili Nurejev?
— Ne radi se tu o plesu. To su ljudi koji su promenili baletsku scenu. Njihova uloga je bila da nešto promene u to vreme, i oni su to i učinili. Ne možete reći ko je bolji. To zavisi od ukusa, umetničkog rada, energije. To je bio njihov zadatak u to vreme — da nešto promene. Ne mogu da kažem… Na kraju krajeva, ne postoje video-zapisi plesa Nižinskog. Ostala je samo imaginacija u glavama ljudi, neki zapisi i fotografije.
Nurejev je svetsku slavu stekao iz političkih razloga. Vi ste takođe privukli pažnju svetske javnosti kada ste istetovirali lik ruskog predsednika Vladimira Putina. Šta vas je navelo na taj potez?
— Zaštita i neslaganje sa negativnom propagandom Zapada koja je usmerena ka jednom čoveku. On to nije zaslužio. Kada vidim dobro koje neko pokušava da predstavi kao zlo, ja ću ga braniti. Izabrao sam tu poziciju. Nisam izabrao lakši put, zato što se stvari udaljavaju od mene. Gubim projekte. Ali ću radije ostati na strani istine, na strani vlastitog ubeđenja nego da se odreknem svega toga zarad glamuroznih projekata i ličnog profita. Nisam mogao to više da zadržim u sebi. Uvek sam smatrao da postoje dvostruki aršini u tome kako je Rusija predstavljena širom sveta, kako tretiraju pojedine zemlje.
Šta za vas znači Rusija?
— Rusija je za mene nešto vrlo pozitivno. U svetu je vidim kao zaštitnika ravnoteže i mira. U današnje vreme ne znate šta će neki ljudi uraditi ako zavladaju celim svetom. Smatram da je Rusija vrlo dobar zaštitnik ravnoteže.
Da li ste imali priliku da upoznate Vladimira Putina?
— Da, sreli smo se jednom. Dobra energija i velika snaga. Vrlo je moćan, kao stena, a opet fleksibilan. Tako sam ga doživeo.
Kako vidite trenutnu situaciju između Ukrajine i Rusije? Koliko političke tenzije utiču na umetnost?
— Umetnost uvek treba da ujedinjuje. Naš posao je da ujedinjujemo, da štitimo, da gradimo. Mislim da će vremenom krenuti nabolje. Situacija sada nikome ne ide u prilog. Za Ukrajinu nije dobro, za Rusiju nije dobro. Nadam se da će uskoro polako početi da ponovo uspostavljaju odnose. Jer tamo žive divni ljudi. Njima ne treba sav taj haos, mržnja.