„Platformom za dijalog o konačnom pravno obavezujućem sporazumu za normalizaciju odnosa između republike Kosova i Republike Srbije“, koju je juče usvojila kosovska skupština, Priština je posle osam godina trajanja Briselskog dijaloga na njega stavila tačku.
Da je takav ishod bio izvestan bilo je jasno pošto iz Briselskog sporazuma nije ispunila ništa na šta ju je svojim potpisom 2013. godine obavezao tadašnji premijer, a današnji predsednik Hašim Tači.
Priznanje nezavisnog Kosova
Već u uvodnim napomenama jasno je navedeno kako takozvano Kosovo zamišlja dijalog, koji, navodno, treba da bude intenziviran i ubrzan u ovoj godini kako bi se došlo do sporazuma koji će biti pravno obavezujući.
Predmet tog sporazuma treba da bude rešavanje svih otvorenih pitanja, što će, kako se navodi, obema državama omogućiti da međusobno priznaju nezavisnost i otvore put Kosovu ka članstvu u EU i UN.
Dokument sadrži 11 „glavnih principa“, a osnovna svrha je da se osigura jasno priznanje i prihvatanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kosova od strane Srbije, koja, kako se napominje u prvom principu, neće uticati na treće zemlje da blokiraju prijem Kosova u UN, EU i druge međunarodne organizacije.
Naredni princip je da nema sporazuma o bilo čemu dok nema sporazuma o svemu, a primarno je priznanje nezavisnosti Kosova.
Potpuni teritorijalni integritet — nema ZSO
Prema trećem principu, ustav Kosova nije predmet pregovora, a šesti princip precizira da „svaki konačni sporazum mora biti u skladu sa ustavom republike Kosova“, prema kojem su „suverenitet i teritorijalni integritet republike Kosovo nepovredivi, neotuđivi i zaštićeni svim sredstvima koje definišu ustav i zakoni“.
Priština bi da predupredi mogućnost formiranja Zajednice srpskih opština, čak i u njihovom scenariju — da Srbija prizna nezavisno Kosovo. Tako princip sedam precizira da u strukturi vlasti na Kosovu ne može da postoji dodatni nivo vlasti osim lokalne i centralne.
„Republika Kosovo je posvećena poštovanju odredbi ustava i Ahtisarijevog plana o međuopštinskoj saradnji, ali ove odredbe ne mogu za rezultat da imaju još jedan nivo vlasti“, jasna je platforma.
Bez razgovora o Trepči i Gazivodama
Princip broj osam je nedvosmislen da prava na resurse i prirodna dobra koja se nalaze na teritoriji takozvane republike Kosovo isključivo pripadaju Prištini i nisu otvorena stavka za pregovore. Drugim rečima, o jezeru Gazivode i rudnicima Trepče nema pregovora.
Sledeći, deveti princip precizira da će konačni pravno obavezujući sporazum stupiti na snagu samo ako budu ispunjena tri uslova: da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu i suverenu državu, da posle toga bude održan referendum o sporazumu sprovedenom na Kosovu i da zatim sporazum ratifikuju „skupštine obe države“.
U platformi se objašnjava i šta za Prištinu znači normalizacija odnosa. Ona, kako je navedeno, podrazumeva jasno, bezuslovno i nepovratno priznanje državnosti Kosova od strane Srbije i to u sadašnjim granicama.
Srbija plaća ratnu štetu
Poseban deo dokumenta se odnosi na krivičnu odgovornost i reparacije za ratne zločine, kršenje ljudskih prava i kršenja humanitarnih zakona u prošlosti. Pod krivičnom odgovornošću za ratne zločine Priština podrazumeva da konačni sporazum mora da uspostavi specijalni sud za istraživanje, gonjenje i presude za ratne zločine koje je Srbija počinila na Kosovu 1998. i 1999. godine, kao i da je Srbija odgovorna i da mora da plati cifru ekvivalentnu ratnoj šteti, kao kompenzaciju za ekonomske gubitke koje je Kosovo imalo tokom rata.
U odeljku koji se odnosi na međunarodne ugovore navedeno je da pitanje sukcesije Kosova, „kao i za druge države-članice bivše Jugoslavije“, treba da bude rešeno u skladu sa Bečkom konvencijom o sporazumima o sukcesiji.
Ukidanje Rezolucije 1244
Poseban deo platforme se tiče Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koju bi Priština da stavi ad akta.
„Kosovo nije više u stanju neposredne ratne opasnosti. Proces sticanja nadzirane nezavisnosti uspešno je okončan 2012. godine. Ta činjenica bi trebalo da rezultira ukidanjem Rezolucije 1244 SB UN iz 1999. godine“, navodi se u platformi koja se završava odeljcima koji se odnose na njenu primenu i na rešavanje nesuglasica.
Priština smatra da sporazum treba da bude postignut uz pomoć medijacije EU i podrške SAD, što bi služilo i kao garancija za implementaciju obaveza koje se predviđaju sporazumom.
Valjda i sami svesni nerealnosti cele priče, u poslednjem odeljku napominju da „bez obzira na to koliko pažljivo je formulisan, konačni sporazum može dovesti do nepristajanja na interpretaciju ili implementaciju“. Zato preporučuju da bi sporazum trebalo da sadrži jasne procedure za rešavanje takvih nesuglasica.
