Marko Popov, sin čuvenog agenta Duška Popova, koji je poslužio Ijanu Flemingu za lik agenta 007 Džejms Bonda, kaže da je relativno dobro naučio srpski jezik tako što je sa ocem svake godine provodio po dva-tri meseca u Dubrovniku, gde su imali porodičnu kuću.
Marko Popov, koji je juče dobio srpsko državljanstvo, i danas često svraća u Dubrovnik, ali i u Vojvodinu, na porodična okupljanja gde se okupi oko 600 članova porodice Popov. Naglašava da ni u vreme socijalističke Jugoslavije porodica najpoznatijeg britanskog špijuna nije imala problema da poseti zemlju predaka.
„Otac se vraćao jer nije ništa uradio protiv komunista. Posle rata tražio je mesto gde bi mogao da živi normalno, u kojem bi voleo da živi, da je blizu mora i da je toplo, pa je pronašao Kan, gde smo se rodili moja braća i ja. Kan je posle rata bio sličan Dubrovniku — mali i lep grad. Duško se vraćao slobodno u staru Jugoslaviju, ali njegov brat koji bio veći antikomunista, bio je na crnoj Titovoj listi, tako da on nije mogao da se vraća“, objašnjava Marko Popov za Sputnjik.
Bez obzira što je Duško Popov tokom Drugog svetskog rata radio i za kraljevu Vladu u Londonu, nije imao problema s komunistima, jer je po okončanju rata napustio špijunažu i politikom se nije bavio, na njegov sin. Radio je kao advokat u Nemačkoj i zastupao je oko 1.500 firmi koje su tražile povraćaj imovine koju su nacisti zaplenili.
Duško Popov nije pričao porodici o svojim ratnim podvizima. Za njegove ratne podvige prvi put su čuli kad je napisao autobiografiju — „Šifra tricikl“, 1974. godine, kad je naš sagovornik imao 11 godina. Danas znaju mnogo više o Duškovim ratnim podvizima, jer su 2001. godine otvorene arhive FBI, a dve godine kasnije i arhive britanskog MI-5 u kojoj se nalazi 7.000 dokumenata o Popovu.
Iz tog vremena njegov sin seća se uglavnom anegdota iz špijunskog života. Kad je Duško umro, Marko je imao 18 godina i još nije bio svestan važnosti poslova koje je njegov otac obavljao tokom rata.
Nekoliko puta sa ocem je gledao filmove o agentu 007, a čoveku koji je bio glavni model za lik Džejmsa Bonda omiljeni lik iz filmova u kojima se proslavio Šon Koneri, bio je negativac Zuba, koji je u nekoliko nastavaka ginuo, a posle ponovo oživljavao. Iako je Duško Popov govorio da agent koji bi živeo kao Džejms Bond ne bi preživeo ni dva dana u realnom životu, filmovi o agentu 007 bili su mu zabavni.
„Flemingu je inspiracija za Džejmsa Bonda bio moj otac iz ratnog vremena. Gledao je kako rade dvostruki agenti, ne samo Duško, ali on je bio najsličniji Bondu, jer je od svih dvostrukih agenata jedino on imao ovlašćenje da ide na sastanke licem u lice sa Nemcima. Drugi dvostruki agenti su samo slali informacije radio-vezom iz Londona ili su pisali pisma nevidljivim mastilom“, ističe Marko Popov.
Otac im nije pričao koliki je bio zavodnik i plejboj pre nego što je upoznao njihovu majku, ali je Marko pronašao jedan ormar u potkrovlju porodične kuće pun ljubavnih pisma koje su žene slale Dušku Popovu. Majka je znala za njegovu reputaciju, ali nije bila ljubomorna. Kad su stupili u brak ona je imala 19, a Duško 47 godina.
Iako se zvanično povukao iz špijunskog posla posle Drugog svetskog rata, Dušku su se iz MI-5 „javili“ dva ili tri puta u posleratnom periodu. Jednom prilikom dobio je zadatak da „ugasi“ švajcarske banke koje su davale kredite komunistima. Ta akcija je trajala od 1954. do 1956. godine.
„Kod MI 5 ste uvek na ’listi čekanja‘, ali Duško nije bio veliki idealista i zato nije mnogo radio protiv komunista. Zvali su ga samo kad je trebalo da s nekim stupi kontakt. Jedna naša dalja rođaka Zorica Mišković radila je za Udbu. Kontakt između beogradske tajne službe sa britanskom išao je između nje i Duška. Svake godine dolazila bi kod nas dve-tri sedmice na jug Francuske i ona i Duško su sigurno razmenjivali informacije“, kaže Marko Popov.
Prema njegovim rečima, Duško Popov nije imao kontakte sa komunistima, ali njegov stariji brat Ivo, koji je takođe radio u MI-5, imao je, u najmanju ruku, neprijatna iskustva. Pretpostavljeni oficir Iva Popova u MI-5 bio je jedan od članova „petorke iz Kembridža“, grupe čuvenih visokopozicioniranih dvostrukih agenata koji su radili za Sovjetski Savez, a kasnije i prebegli u tu državu.
„Duško je tražio da živi slobodno. Prošao je rat, a kako je ostao živ — niko ne zna. Imao je dosta sreće, dva ili tri puta Nemci su pomislili da on radi za Englesku, ali se izvukao. U ratu je dobio čir na želucu. Kad su ga pitali da li se plašio tokom rata, odgovorio je: ’Samo jednom — od kad je rat počeo do kad se završio‘. Posle rata mislio je samo kao da živi dobro i uvek je živeo kako je voleo“, objašnjava Marko Popov.
Najveći špijunski uspeh Duška Popova je to što su on i njegovo odeljenje za tri godine rada dali Nemcima toliko lažnih informacija da su pomislili da su saveznici imali više vojske na severu Engleske nego što su imali i da će se iskrcati na potezu od Kalea do Norveške. I kad je počelo iskrcavanje u Normandiji, Nemci su mislili da je to tek provokacija saveznika i nedeljama su čekali udar glavnog kontigenta savezničkih snaga na lokacijama koje su dobili od Popova i drugova.
„Kad je počela operacija iskrcavanja, odmah je Dan D postao Dan pobede. Da im Nemci nisu verovali, Dan D bi bio najveći poraz u istoriji ratovanja“, naglašava Marko Popov i dodaje da bi nacisti svakako izgubili rat, ali bi on znatno duže trajao, uz mnogo veće žrtve na strani saveznička.
Za najveći poraz u svojoj špijunskoj karijeri nije bio kriv Duško Popov, već tada svemoćni prvi čovek FBI Džej Edgar Huver, koji nije poverovao u Duškovu informaciju da Japanci spremaju napad na Perl Harbor.
Duškova knjiga „Šifra tricikl“ prvo je objavljena u Americi, našla se odmah na listi bestselera, ali niko tada nije verovao da je Huveru dao informacije o napadu na Perl Harbor. Tad su svi mislili da Duško laže, ali posle otvaranja dosijea FBI, pronađeno je 2.700 dokumenata u kojima se spominje Duško Popov.
„Ljudi iz FBI nisu razumeli kakvu im je informaciju Duško preneo. Nisu znali ništa o kontrašpijunaži, oni su bili obični policajci i tražili su od njega da otkrije nemačke špijune“, ističe Marko Popov.
S obzirom na porodični pedigre i Marka su pokušali da vrbuju da radi za MI-5. Kad je imao 22 godine otišao je u London da potraži posao. Kontaktirao ga je jedan stari očev prijatelj, špijun MI-5, koji je ugovorio sastanak u „Vajts“ klubu, mestu gde se sastaju svi špijuni u britanskoj prestonici, ali je Marko odbio ponudu.
„Nije bio rat. Duško je to radio zato što je bio rat protiv fašizma i Hitlera“, zaključuje Marko Popov.
