O značaju Evropskog saveta za spoljne poslove (ECFR), uzgred, svedoče imena njegovih članova; tu su, pored ostalih, Karl Bilt, Marti Ahtisari, Havijer Solana, Joška Fišer, Džordž Soroš, Bernar Kušner, Volfang Išinger…
Njihov strah sad izazivaju „nacionalističke i antievropske partije koje se zalažu za povratak ’Evropi nacija‘“ a u prilici su da „osvoje kontrolni udeo mesta u Evropskom parlamentu“ na izborima koji će biti održani krajem maja. Ove „anti-EU partije, od ekstremne levice do ekstremne desnice“, u sadašnjem sazivu Evropskog parlamenta zauzimaju oko 23 odsto mesta, a taj udeo bi, prema projekcijama koje navodi ovaj tink-tenk, posle izbora mogao da poraste na preko 33 odsto.
I time bi ove partije dospele u priliku da blokiraju „sposobnost Evropske unije da deluje na poljima spoljne politike, reforme evrozone i slobode kretanja“, a uz to bi „ograničile kapacitet EU da radi na očuvanju evropskih vrednosti“, šta god one tačno predstavljale.
I naravno Rusi — upotrebiće sva sredstva koja imaju na raspolaganju, kao nikada do sada, kako bi uticali na ishod izbora, tvrdi bivši generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen.
Da li će Rusija pobediti na izborima na kojima i ne učestvuje? Koga zapravo treba da uplaši uspeh takozvanih antievropskih snaga, i šta o evropskom sistemu i vrednostima govori ovoliki strah od demokratski izražene volje naroda? Najzad, kako će se sve ovo odraziti na naš slučaj?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Slobodan Janković i istoričar Saša Adamović.
Objašnjavajući izraženi strah od rezultata demokratski izražene volje građana EU, Slobodan Janković ukazuje da su „u poslednjim godinama sve zastupljeniji stavovi da se, tobože zarad demokratije, ne treba držati maksime jedan čovek — jedan glas, već da ’prosvećene‘ elite treba da odlučuju, a ne ’mase‘“.
Pogrešno je, ukazuje Saša Adamović, nazivati antievropskim stranke koje se protive ovakvoj Evropskoj uniji: „Naprotiv, antievropski su upravo oni koji su EU doveli do ovakvog stanja, na štetu evropskih naroda. A sada, kada se evropski narodi protiv toga bune, demokratija više nije dobra“.
Dramatična upozorenja ECFR-a, ipak, ne treba shvatati zdravo za gotovo, već i kao pokušaj motivacije proevropskih glasača; uostalom, sam ECFR otvoreno navodi da njegova studija predstavlja „početak kampanje da se ojača Evropa nasuprot pokušajima antievropskih partija da je podele“…
„Ovo jeste kampanja, i to kampanja zastrašivanja“, smatra Slobodan Janković. „Predstojeći izbori za EP neće doneti preteranu promenu; većinu će i dalje imati sistemska desnica, sistemska levica i liberali. Ali to je i dobro, jer će se dodatno ogoliti priroda sistema koji se sada krije pod ovih nekoliko grupacija koje, u osnovi, vode istu politiku. U tom smislu, što više budu jačale antisistemske stranke, utoliko će više biti ogoljena suština stranaka koje štite sistem, kako na nivou EU tako i na nivou nacionalnih država. Sam Evropski parlament nema naročitu moć, i zato je ovde više reč o simboličkom značaju predstojećih izbora“.
S druge strane, napominje Saša Adamović: „Predstojeći izbori jesu značajni baš zato što je ovo još jedna od bitaka da se nešto promeni u Evropskoj uniji, koja gubi smisao svog postojanja. Zato je i značajan predviđeni rast suverenističkih stranaka, koje nastoje da ovakvu EU promene i spasu od propasti. U najkraćem, koncept neliberalne demokratije mađarskog premijera Viktora Orbana sad vodi borbu protiv briselske liberalne nedemokratije“.
Koliko se sadašnje stanje Evropske unije smatra neodrživim, govori i ocena iz studije ECFR-a da je „iskustvo referenduma o ’bregzitu‘ demonstriralo mobilizatorsku snagu odbacivanja statusa kvo u sadašnjoj političkoj klimi“, te baš zato Mark Leonard, direktor ovog tink-tenka, svojim favoritima, zagovornicima aktuelnog briselskog sistema, i preporučuje svojevrsnu mimikriju, navodeći da proevropljani „ne smeju da upadnu u zamku percepcije da su zastupnici statusa kvo u Evropi“.
„Upravo to bežanje od statusa kvo i svedoči o krizi u kojoj se Evropska unija nalazi“, ukazuje Slobodan Janković. „O tome je, uostalom, tokom posete Beogradu otvoreno govorila i francuska ministarka za Evropsku uniju Natali Loazo, poručujući da EU ne razmišlja o daljim proširenjima zato što ni sama ne zna ni kada će, ni kako će prevazići krizu u kojoj se nalazi“.
Važan deo strategije Evropskog saveta za spoljne poslove za suzbijanje opasnosti od uspona antisistemskih partija sastoji se i u „stvaranju podele među antievropskim partijama“.
„Liberalna elita učiniće sve da ih podeli i satanizuje“, upozorava Adamović, „ali antisistemske partije moraće da zbog opšteg dobra prevaziđu međusobne razlike — a dobar primer da je tako nešto moguće je upravo Italija, u kojoj su dve nesistemske stranke, kao što su Pokret pet zvezdica i Liga, zarad višeg cilja prevazišle sve ono što ih razdvaja“.
Sve u svemu, predviđa budućnost postizborne EU Slobodan Janković: „Jasno je da će iz ovih izbora Evropska unija izaći još slabija nego što je danas, čak i ako većinu u Evropskom parlamentu ponovo formiraju sistemske snage koje su je i dosad imale. Kriza se, jednostavno, ne može rešiti lekom koji dosada nije uspeo da donese dobra. Naprotiv, pacijent je sve bolesniji“.
A to je za Srbiju i te kako dobra vest, zaključuje Saša Adamović: „Posmatrano sa srpskog stanovišta, ono što se dešava u EU ima veliki značaj, jer je potpuno jasno da sa sadašnjom briselskom pseudoelitom, koja nas prisiljava da priznamo lažnu nezavisnost Kosova i Metohije, mi nikakve šanse nemamo. Nasuprot tome, među ovim suverenističkim strankama čiji se uspon očekuje, postoje ljudi koji imaju sasvim drugačiji stav u odnosu na kosmetsko pitanje, i izrazito su prosrpski orijentisani. Upravo zato promene u Evropi nama odgovaraju“.
