Špijunaža je u poslednje vreme izuzetno popularna tema, pogotovu otkad su zapadne zemlje pokrenule čitavu hajku protiv Rusije zbog navodnog mešanja u američke predsedničke izbore 2016. godine, kada je pobedio Donald Tramp, nakon čega su usledili i brojni „špijunski incidenti“, poput trovanja u Velikoj Britaniji i tome slično.
Istovremeno, kada je reč o Ruskoj Federaciji, poricati činjenicu da stranih špijuna u toj zemlji nema, ili da nedovoljno agilno obavljaju svoj posao, bilo bi u najmanju ruku naivno, ocenjuje za Sputnjik novinar ruskog lista „Vzgljad“ Jevgenij Krutikov.
Kako bi razjasnio trenutnu situaciju sa stranim špijunima u Rusiji, Krutikov se pozvao na izveštaj CIA, koji je predat Trampu još kada je preuzimao funkciju predsednika SAD, u kojem se govorilo da u Rusiji postoji špijunska mreža koja funkcioniše izuzetno dugo, između 25 i 30 godina, i to unutar viših organa političke i administrativne vlasti.
„To je sve počelo krajem osamdesetih godina prošlog veka, u eri Perestrojke, a nastavilo se devedesetih kada je Rusija bila rastrzana. Iz tog razloga problemi unutar ruskog društva postoje i dan-danas. Takva mreža zasigurno postoji i treba se izboriti sa njom. Do sada je mnogo toga učinjeno, a pre svega zahvaljujući tome što je CIA lišena mogućnosti zvaničnog prisustva na teritoriji Rusije“, ukazuje.
Iako su vojni i naučni sektori tradicionalno najinteresantnije oblasti za strane špijune, kada je reč o Rusiji, velika pažnja se posvećuje upravo političkom procesu, odnosno, na koji način se u Moskvi donose političke odluke, pogotovu ako se uzme u obzir trenutna situacija, kada je Rusija pritegnuta sijasetom rigoroznih sankcija.
O tome da je ruski politički sektor bio interesantan zapadnim službama, govori i podatak da je nakon raspada Sovjetskog Saveza širom Ruske Federacije formirano mnoštvo različitih nekomercijalnih organizacija, koje su služile za obuku i pripremu „uticajnih“ agenata potrebnih za formiranje javnog mnjenja u Rusiji, objašnjava istoričar Andrej Vedjajev.
„Milioni ruskih građana bili su obuhvaćeni ovim programima, u tom periodu je stvoreno na desetine hiljada organizacija. Dakle, milioni su bili obučavani zapadnim metodama vođenja politike. Međutim, nakon dolaska Vladimira Putina na vlast, situacija je počela da se menja, a posebno nakon povratka Krima u sastav Ruske Federacije — tada je patriotizam ponovo počeo da raste“, tvrdi.
Krutikov taj fenomen saradnje ruskih političara sa SAD objašnjava čisto ideološki, jer se rodio u postsovjetskom periodu. „Tada je bio veliki broj Rusa koji su zaista iskreno verovali da je Amerika kolevka demokratije i u tome nema ničeg čudnog, imajući u vidu vreme u kojem su živeli“, ističe.
Sa druge strane, ako se uzmu u obzir vojni i naučni sektor, trebalo bi spomenuti nedavne optužbe od strane Amerike, da je Rusija prekršila Sporazum o raketama malog i srednjeg dometa, time što je napravila novu raketu 9M729, imajući u vidu da se one baziraju isključivo na obaveštajnim podacima CIA.
Krutikov sugeriše da je do takve situacije uopšte i došlo, jer je Amerika počela drastično da zaostaje za ruskom raketnom industrijom.
„Očigledno je donošenju tih političkih odluka doprinela određena kontraobaveštajna delatnost. Iako Tramp sve vreme govori da ne voli obaveštajce i špijune, sve nam govori da uprkos tome i on, ali i celokupna administracija u Vašingtonu, izuzetno aktivno koriste podatke koje iznalaze agenti CIA“, zaključuje.
Podsetimo, za borbu protiv stranih špijuna Rusija danas ima nekoliko državnih službi za razliku od Sovjetskog Saveza, kada je celokupna obaveštajna delatnost bila centralizovana u okviru KGB-a. Pre svega, treba izdvojiti Spoljnu obaveštajnu službu (SVR) koja se bavi sprečavanjem pretnji spolja, zatim Federalnu službu bezbednosti (FSB) koja se bavi kontraobaveštajnim poslovima, a ne treba zaboraviti ni Vojnu obaveštajnu službu, poznatiju kao GRU.
