To je svet sprege politike i kapitala u kom moćnici otvoreno prete, a teorije zavere nisu ni potrebne jer se sve javno i drsko obznanjuje.
Nije slučajno, kaže novinar i pisac Dušan Miklja, Dante u svojoj „Božanstvenoj komediji“ gramzivost označio kao najstrašniji greh, jer iz njega sve proističe, a upravo je to glavna odlika korporativnog kapitalizma. Miklja objašnjava da je u želji da upozori kuda vodi takva bestidna pohlepa napisao knjigu „Pre nego što bude kasno“, objavljenu u izdanju „Lagune“.
Koncipirana kao triler o korporacijskoj kontroli sveta, knjiga kroz priču o preobraćeniku savesti, nekad upravniku zatvora u kom su se odvijali monstruozni opiti, progovara o geopolitici, eugenici, ozbiljnom uplitanju velikih sila u demografiju…
Naša stvarnost premašuje najfantastičnija očekivanja, primećuje Miklja, jer opiti koji se pominju u knjizi su se zaista dogodili: u državama Oregon i Vašington zatvorenici su, za simboličnu nadoknadu, potapani u radioaktivnu tečnost da bi se videlo kako to utiče na plodnost čoveka. Naš sagovornik navodi i primer projekta na kanadskom Univerzitetu Mekdžil, gde su vršeni eksperimenti sa pražnjenjem uma s ciljem da se on popuni instrukcijama nalogodavca.
„To je istina, a deluje kao neverovatna teorija zavere. Zatim je tu uplitanje u demografsku strukturu, a svedoci smo i usmerenih migracija. Recimo, u jednoj godini se pojavi milion migranata, a prethodne ili potonje znatno manje. Pritom, logično je da ljudi spasavaju glave iz ugroženog područja i da nalaze utočište u prvoj susednoj zemlji. Ali u ovom slučaju nije bilo tako. Možemo da zaključimo da motiv nije bilo samo spasavanje glave nego i potapanje Evrope“, navodi Miklja.
U taj kontekst može se staviti i delovanje Bilderberg grupe koja, kako podseća naš gost, okuplja najmoćnije ljude iz sveta politike, obaveštajnog rada, novinarstva, a sama metodologija njenih sastanaka deluje kao „nalog koji će sprovoditi vlade“. Prema njegovim rečima, upravo je demografija bila najčešća tema Bilderberg grupe, što potvrđuje da je doživljavaju kao snažno političko oružje.
Na pitanje da li je prostor bivše Jugoslavije primer sličnih eksperimenata, imajući u vidu korišćenje bombi s osiromašenim uranijumom, ali i zapadnu politiku podsticanja međunacionalnih i svih drugih konflikata, Miklja kaže da je primena osiromašenog uranijuma zločin za koji, ako postoji neka pravda, oni koji su ga koristili treba da odgovaraju. Nema sumnje, napominje, i da su čitava geografska područja služila za „čudovišne opite“ čiji je tragičan ishod bio očekivan.
„Uzmite ’arapsko proleće‘ — to nije moglo da se završi bez krvi. Imali smo uređene države, većina ih jeste bilo autokratsko, ali u njima nije bilo toliko pogibije, nereda, izbeglištva. To je ipak bio deo jednog smišljenog plana“, konstatuje naš sagovornik.
Da li je rezultat da se liberalna demokratija, koja je nekad bila uzor za sve, pretvara u totalitarizam i distopiju? Miklja kaže da knjiga upravo zato ima naslov „Pre nego što bude kasno“, a zaplet i počinje rečenicom „Ko će čuti pad drveta u pustoj šumi“.
„Ako nestane čovek, neće biti ni svedoka, Zemlja će se okretati u ledenoj pustoši“, upozorava on uz opasku da je moralna pustoš već uveliko uzela maha i otvoreno preovlađuje u svetu.
„Ljudi bestidno kažu — mi ćemo učiniti to što nama ide u prilog, što je dobro za našu državu, korporaciju, nezavisno od toga kakvo moralno značenje to ima“, kaže Miklja.
Upitan ko može da artikuliše ciljeve onih koji žele da se pobune protiv takvog sistema, budući da je levica koja se borila za ljudska i radnička prava manje-više propala, Miklja kaže da su to „usamljeni intelektualci“, koji međutim, kako priznaje, nemaju mnogo stvarne moći.
„Kad se govori o slobodi štampe i govora, ljudi previđaju da nije samo važno da li možete da nešto kažete a da vas posle toga ne uhapse, nego da je važno da li imate priliku da vas neko drugi čuje, koji su to mediji koji će prihvatiti da taj glas obznane. U knjizi citiram američkog mogula koji je rekao baš na sastanku Bilderberg grupe: nije naš posao da ljudima saopštavamo ono što oni žele da čuju, već ono što mi mislimo da oni treba da čuju. Sve je u toj rečenici“, obrazlaže Miklja i dodaje da smo, ma gde živeli, svedoci odnosa u kom se u medijima stvarnost toliko izobličuje da „počinje da liči na negovanje ludila“.
On nadu ipak vidi u delovanju „pobunjenika savesti“, poput Noama Čomskog, Janisa Varufakisa, Naomi Klajn, Margaret Atvud…
„Oni su možda i najdragoceniji preostali deo savesti čovečanstva i ljudi koji uživaju veliki ugled i imaju sve više pristalica. Delim njihova stanovišta. Ali mnogo je važnije da im se pridružuju mnogi mladi ljudi koji shvataju da je svet zaista na sudbonosnoj prekretnici i da nema mnogo vremena da se pruži otpor zato što je sveobuhvatna kontrola sve prisutnija i lako je zamisliti da će ljudi jednog dana biti toliko nadzirani da neće moći ni da pomisle na otpor“, upozorava gost Sputnjika.
