Vimer za Sputnjik govori o svojim utiscima o Konferenciji, kao i o pitanjima koja su ostala nerešena.
Milim da će nemački proizvođači automobila neposredno na svojoj koži osetiti posledice „Minhena“. Jer je federalna kancelarka o američkom predsedniku govorila u takvom maniru, da to svakako neće ostati bez posledica. Tokom takvih nastupa ne možete da „bodete“ nekoga i da posle očekujete da će suprotna strana uzeti u obzir vaše ekonomske interese.
Rezimirajući rezultate konferencije o bezbednosti, moglo bi se konstatovati da je došlo do pukotine, do jaza u transatlantskim odnosima. Jedan kolega me je ispravio i rekao da se ne radi o razlazu sa SAD, već o mimoilaženju sa Trampom. Slažete li se sa ovim stavom?
— Da, u Minhenu je ovo postalo očigledno. To je u nekom smislu bio susret „antitrampove koalicije“. Govor Merkelove su sa oduševljenjem primili čak i oni koji su večito bili privrženi NATO-u. To je postalo još očiglednije i nakon govora Pensa, potpredsednika SAD, čiji je govor bio potpuno neubedljiv. Posle njegovog izlaganja moglo se konstatovati da SAD igraju vodeću ulogu u NATO-u, ali ne zato što je to objektivni stav svih članica, već zato što Amerikanci beskrajno uslovljavaju i ucenjuju sve ostale članice.
To je bilo primetno i pre nekoliko nedelja u Moskvi, kada su ruski zvaničnici pozvali zapadne vojne izaslanike, kako bi im predstavili raketu koja je za Ameriku predstavljala navodni razlog za prekid Sporazuma o zabrani raketa malog i srednjeg dometa. SAD su, koliko znam, izvršile na zapadne vojne izaslanike toliko jak pritisak, da na kraju niko od njih osim predstavnika Kipra i Grčke nije otišao da vidi tu raketu svojim očima.
Iste ili slične pretnje smo mogli čuti od potpredsednika Pensa povodom gasovoda „Severni tok 2“ u Minhenu, a dan pre toga u Varšavi. Ali, sve što se bazira na prinudi ili uceni, ranije ili kasnije se mora raspasti.
Nije tajna da su američke diplomate došle u Evropu kako bi ubedile kolege povodom bar dva pitanja: „Severnog toka 2“ i povodom sporazuma sa Iranom. Očigledno da za oba pitanja nisu uspeli da dobiju saglasnost i podršku. Šta to govori o superdržavi SAD i njenim odnosima sa Nemačkom?
— Čini mi se da više nema kud, jer je stanje veoma loše. To je pokazala i sama Minhenska konferencija, kao i demonstracije ispred hotela Bayerischer Hof, naočigled svih. Ako u kontekstu veoma složene situacije na Bliskom i Srednjem istoku već moramo da se podsetimo poruka Aušvica i Holokausta, kao što je svojevremeno paralele pravio Joška Fišer povodom intervencije u tadašnjoj Jugoslaviji, to je toliko odvratno da bi trebalo jednostavno okrenuti glavu. Da li je moguće da za njih ne postoji baš ništa sveto? Ako bi ove teme trebalo pominjati da bi se dodatno dolilo ulje na vatru i potpalili savremeni konflikti, onda je Alijansi kojoj je to potrebno „dogorelo do lakata“.
Rusiju su u Minhenu predstavili kao manje ili više neprijatelja broj jedan. Ali, čini se da Rusija za SAD, makar u ovom trenutku, nije glavni neprijatelj. Na ovoj listi su države poput Irana, Venecuele i Kine…
— Sutra se sve može preokrenuti. Na primeru incidenta sa ukrajinskim vojnim brodovima u Crnom moru videli smo koliko se oni bezočno ponašaju u odnosu na Rusiju. Ako je verovati određenim, dobro obaveštenim izvorima, u okvirima ove operacije su bili uključeni AWACS uređaji, koji se bukvalno nalaze nedaleko od mesta gde ja živim u Nemačkoj. Ovi uređaji su imali zadatak da prate rad ruskih radara u ovom regionu. Ovo sve pominjem da bih objasnio da to što Vašington ne pominje Rusiju kao neprijatelja, ne znači ništa.
Zato je neophodno da predsednik SAD Donald Tramp konačno dobije prostor za manevrisanje, kako bi mogao da vodi sopstvenu politiku. A pošto je za sada to nemoguće, moram samo konstatovati da će transatlantska vojna koalicija svojim ispostavama u Vašingtonu, Berlinu, Parizu, Briselu i Londonu učiniti sve što je u njihovoj moći, kako svet ne bi postao bezbednije mesto.
