Slikarstvo je kao košulja — ili nekome legne ili ne. Ne bih ja to demistifikovao. Kao literatura, već posle prve stranice shvatite da ste knjigu već pročitali kada vas „drži“ — ovako mladi umetnik za Sputnjikovu emisiju „Orbita kulture“ definiše svoju strast prema slikarskom platnu, ali i odnos publike prema njegovim delima.
Đorđević, koji od 2014. godine živi i radi na relaciji Beograd — Pariz, predstavlja se prvi put posle četvorogodišnje pauze pred beogradskom publikom samostalnom izložbom novih radova, koje će prikazati potom i u Somboru i Pančevu. Reč je o pretežno velikim platnima, kolažima i crtežima, a neobičan naziv postavke proizašao je, kako naš sagovornik kaže, iz procesa rada kada se nametne tema koja se kasnije izvuče i kao čioda „nalepi“ na ime izložbe.
„Čitajući neke knjige naslov je došao kao jedna nalepljena dobrozvučna struktura, a istovremeno ima nekakve veze sa tim podzemnim svetom koji vrlo često izvire na mojim slikama. Ne možete da se uslovno približite ili probate da dešifrujete smrt ako nemate neki suptilitet i odnos prema životu koji će kroz kontratežu da opiše i smrt.“
Izložbu tekstualno prati odsečak čuvene poeme T.S. Eliota „Šuplji ljudi“ i deo eseja Muharema Bazdulja „Potrebno je upoznati noć“ u kojem književnik ocenjuje da je put Mate Đorđevića — put izabrane tradicije, i kada je reč o slikarstvu i kada je reč o svetonazoru i filozofiji“.
Prema Đorđevićevim rečima, za celokupan dosadašnji opus inspiraciju je najviše nalazio u literaturi.
„Meni su veći kolegijalni sapatnici neke tačke na koje nailazim u literaturi kao jedan strastveni čitač nego u samim ljudima iz mog esnafa. Upravo ta neka vrsta fuzije i stvara određene ideje. To je svakodnevni impuls“, ističe umetnik za Sputnjik, i dodaje da uvek pravi jednu neobičnu distancu u odnosu na svoj rad.
„Ja sebe skoro da nikada nisam doživljavao kao čoveka od profesije. Meni slikarstvo, crtanje nije nikakav fah. To je moje treće plućno krilo, oblik disanja, način da uspravno hodam.“
Đorđević je dobitnik velikog broja domaćih i internacionalnih nagrada, među kojima su nagrada za crtež Fondacije Vladimira Veličkovića, te nagrade za crtež, slikarstvo i za celokupan opus (u vidu jednogodišnjeg rezidencijalnog programa) Francuske akademije nauka i umetnosti, kao i nagrada Osten bijenala za crtež u Skoplju.
Na pitanje da li pristigla priznanja doživljava kao spokoj i znak da je na dobrom putu ili pak odgovornost i poverenje koje treba da opravda, slikar objašnjava da period nagrađivanja za njega prolazi u čudnom bezumlju.
„Tek kada se čovek rastrese od toga, u narednom periodu se oseti silina tih tegova koje nose nagrade. I onda to obično donosi masu dobrih i masu ružnih stvari. Ljudi imaju predrasude prema toj vrsti nagrađivanja. Na bilo koji način, da li su osnovane ili ne. Onda sebi postavljamo nove ciljeve. Treba da udarimo neku novu lestvicu. Da iznova napravimo neku novu konstrukciju koja će da opravda kvalitet iz prošlosti, ali koja će da zada nove zadatke u budućim danima“, kaže Đorđević za Sputnjik.
