Time su SAD još jednom jasno označile i ponovile da Rusiju smatraju protivnikom-neprijateljem, ali je Vašington tom porukom Ankari u vezi sa kupovinom ruskih sistema S-400 svesno preuzeo i rizik da Turska ne posluša naređenje velikog brata. Ako se to dogodi, kredibilitet SAD u Evropi, pa i šire, biće ozbiljno narušen. Jer Turska ne sluša SAD povodom kupovine ruskog naoružanja, Nemačka ne sluša SAD povodom „Severnog toka 2“, Albanci na Kosovu ne slušaju SAD povodom taksi nametnutih srpskoj robi, talibani prekidaju pregovore sa SAD u Pakistanu i započinju pregovore u Moskvi, SAD izlaze iz Sirije, evropske zemlje ne žele da izađu iz nuklearnog sporazuma s Iranom, koji su Amerikanci napustili, evropske države ne žele da prime nove američke rakete kratkog i srednjeg dometa…
Da li su SAD, zapravo, u strateškoj defanzivi širom sveta, a posebno u Evropi, ili se u Evropi Vašington još eventualno može osloniti samo na države Višegradske grupe, odnosno na Poljsku, Mađarsku, Češku i Slovačku, koje su u međuvremenu osnovale i svoju borbenu grupu. Zašto su se zemlje Višegradske grupe odlučile na taj vojni korak? Zar im nije dovoljno članstvo u NATO-u? Činjenica jeste da je posle raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora došlo do evolucije strateške pozicije za sve te četiri zemlje. Kod njih je bio prisutan strah od povratka imperijalne moći i interesa nove Rusije, gledali su u EU kao u ekonomsku i političku budućnost, a u NATO i SAD kao u čuvare svojih najvećih nacionalnih i strateških interesa.
No, posle odlaska sa vlasti Borisa Jeljcina u Rusiji je došlo do radikalnih promena i Rusija ne želi da izgubi status svetske supersile i hoće jasno da definiše svoje interese u postsovjetskom prostoru i sve to izaziva i neku vrstu bojazni kod nekadašnjih saveznika iz bivšeg Varšavskog ugovora. Rat Rusije protiv Gruzije u avgustu 2008. godine i nemoć NATO-a da na bilo koji način reaguje dodatno je uznemirio neke nove članice NATO-a. Zatim su stigli svetska ekonomska kriza, slučaj Grčke unutar EU, špekulacije i neizvesnosti u vezi sa evrom, nejasna uloga NATO-a izvan Evrope, rat u Libiji i neslaganje između Pariza i Berlina zbog tog sukoba, pa još i obećanje SAD da će za eventualnu odbranu Poljske od napada izdvojiti jednu brigadu američke vojske.
Sve je to navelo stratege i političare u državama EU da konstatuju kako ne postoji jasno izražena volja niti konsenzus da „svi brane svakoga“ u nekom mogućem ratu, odnosno da postoji generalna slabost po tom pitanju.
NATO je u potpunosti vojno i politički zavisan od SAD. Ako Turska na kraju ipak kupi ruski PVO sistem S-400, to će biti težak politički poraz Vašingtona. Ovogodišnja Minhenska bezbednosna konferencija samo je taksativno naznačila sve probleme unutar NATO-a i EU. No, rešenja za te probleme nisu ni spomenuta. Svi su gledali, i gledaju, pre svega, svoj ekonomski interes. Tamo gde SAD imaju isključivo svoj ekonomski interes, taj interes se predstavlja kao vitalni bezbednosni interes drugih evropskih saveznika u NATO-u. Nemojte da kupujete oružje od Rusa, morate da kupite oružje od nas Amerikanaca. Jer Amerikanci tvrde kako ruski sistem S-400 nije kompatibilan sa PVO sistemom NATO-a. Tačno, ali nije ni ruski PVO sistem S-300 u Oružanim snagama Grčke kompatibilan sa PVO sistemom NATO-a. Istina, stigao je u Grčku preko Kipra pre dosta godina, ali tada Amerikanci nisu imali primedbe o kompatibilnosti. Ili, nemojte da kupujete jeftiniji ruski gas, kupujte naš američki gas iz škriljaca, on je samo dvostruko skuplji…
U emisiji „Na nišanu Lazanskog“ govore istoričar i publicista prof. dr Srđa Trifković i dugogodišnji dopisnik lista „Politika“ iz Nemačke Miško Stojanović.
U 17 sati nas slušajte na talasima Radija Novosti, 104,7 megaherca, i gledajte na stranicama Sputnjika i Radija Novosti na Fejsbuku, ali i odloženo na kanalu Sputnjik Srbija na Jutjubu.
Emisiju uređuje i vodi Miroslav Lazanski.
